Eh, pusta globalizacija. Čujem iz (ne)pouzdanih izvora da su se londonski neredi preneli u Inđiju i da je pretprošle noći bilo razbijanja nekih izloga. Teško je odoleti revolucionarnom zovu pobune, naročito ako se na taj način može besplatno doći do patika, mobilnog i kompjutera. Ali kada čujem visokoumna objašnjenja dežurnih palamudžija da u pozadini svega toga stoji „socijalno nezadovoljstvo“, dođe mi da sledim Gebelsov primer i da se mašim za pištolj.
Čuj: socijalno nezadovoljstvo! Pa, dobro bre, majku mu, kada je to bilo socijalnog zadovoljstva, pa ga u jednom trenutku smenilo nezadovoljstvo? Večito nezadovoljstvo svim i svačim je ljudski usud. I to se nikada neće promeniti, ma koliko nas optimisti uveravali u suprotno. Evo, uzmimo moju malenkost. Pripadam generaciji stasaloj u SFRJotu, državi programski posvećenoj ukidanju svih protivurečnosti i nezadovoljstava. Danonoćno se radilo na tome. Sa skromnim uspehom, doduše. Ali moram priznati da je nezadovoljnika bilo daleko manje? Zašto? Bili ljudi bolji? Jok, more. Zbog pendreka. Izlivi nezadovoljstva, krajnje retki uostalom, žestoko su sankcionisani. Bolje je ne podsećati se na to.
Moram reći da u SFRJotu hedonizam nije bio na ceni. Bar ne u takozvanom „javnom diskursu“. Nije da ga nije bilo – ne ide bez toga – ama nije ohrabrivan. Nije bilo slatkastih reklama koje te ubeđuju da je dovoljno samo ući u neku banku u vlasništvu dobronamernih ljudi, staviti potpis na papir i ostvariti svoje mladalačke snove. Koji se vrlo brzo pretvore u košmar. E sad, ostvarenje mladalačkih snova proizvodi razumljivi frustraciju šarolikog sloja koji nema para ni za učešće, pa povremeno izbijaju „socijalni nemiri“. Huligani svih zemalja imaju peh da se nije našao ni jedan drčni teoretičar koji bi im uobličio kakvu-takvu doktrinu, što ne znači da se uskoro jedan takav neće pojaviti. Onoga trenutka kada svoja divljanja, pljačke i razvaljivanja proglase borbom za svetlu budućnost, tada će se dokopati efektivne vlasti. Ne bih rekao da je taj dan daleko. Sada izgleda nemoguće. Ali šta sve nije pre samo deset godina izgledalo nemoguće, pa postalo i te kako „stvarno i moguće“.
Ja sam, cenjeni publikume, bio veoma skeptičan glede rušenja Berlinskog zida, o čemu se možete obavestiti u nekom od mojih, u to doba pisanih eseja, čije naslove ne pamtim. Ako me pamćenje ne vara, napisao sam ovako nešto: „Neće se urednost zapada preneti na istok, nego će se rasulo istoka kao kuga proširiti zapadom.“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
