Oslobađajuća presuda za generale Markača i Gotovinu, doneta „većinom glasova“, kao na nekom izboru za mis sveta, poprilično je okrnjila ionako neveliki ugled Haškog tribunala. Iza ove afere ostao je mučan utisak da haške kadije sude dvostrukim ili čak trostrukim aršinima i da u Tribunalovoj optici postoje „loši loši momci“ i „dobri loši momci“.
Tokom „Oluje“ izdogađalo se mnoštvo prljavih zločina i slaba je uteha što predsednik hrvatske vlade, Milanović, obećava da će neki krivci biti pronađeni i procesuirani. Na stranu što će posle svega odnosi u trouglu Srbija – Hrvatska – Bih pasti sa niskih na još niže grane.
Kako to u Srbiji biva, loša vest je u nekim (para)političkim krugovima dočekana radosno, kao baš dobra prilika za obračun sa političkim protivnicima. Tako su, recimo, ostaci zaklanih radikala Tomu Nikolića, posle nekoliko meseci predsedavanja, ladno proglasili ustašom, epitetom kojim je Tadić počašćen tek negde na polovini prvog mandata. Ali srećom u nesreći, mi imamo „predsednika sveta“, Picopevca Jeremića, koji je na svom moronskom tviteru obećao da će „ovim međunarodnim kriminalcima naneti štetu koju nisu očekivali da će im se desiti“. Šta će im učiniti? Sad ću da vi kažem – pljunuće im pod prozor. I Jeremija dobro zna da je to sve što može učiniti, nema on ni nameru da išta čini, on samo vodi svoju malu prljavu kampanju za neku još mračniju budućnost koju ćemo zasigurno fasovati. Da onomad svi mi nismo omogućili uspon nesposobnih, a bolesno ambicioznih tipova poput „predsednika sveta“ – on je samo japijevska varijanta rečenih – ne bismo se ni sudili ni tužili pred belosvetskim kadilucima.
Oslobađajuća presuda za Gotovinu i Markača bila bi dobar povod da ovdašnji politikanti malo porazmisle o načinu vođenja politike. Pravda je, dame i gospodo, religiozni koncept i teško da je imala ikakve veze sa politikom i u njenim najboljim danima, nekmoli u ovom globalnom sunovratu svih civilizacijskih vrednosti. Duga je priča o uzrocima zbog kojih se svet srozao na tabloidni nivo, ali drugoga sveta na lageru nema, pa je u tom smislu posao državnih politika da za svoju državu pronađe najbolja rešenja unutar raspoloživih parametara. Kada bi, recimo, neki izraelski političar neku svoju brljotinu pripisao mržnji i opstrukciji arapskog sveta, ne bi baš zaglavio u ludnici, ali bi mu to bio kraj političke karijere. Kod nas je obratno. Ovde je bapska kuknjava na nepravdu i svaljivanje krivice na Vašington i Vatikan osnovni uslov uspešne političke karijere. I osnovni razlog neuspešnosti Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
