Crkva i vojska

„U manastiru Visoki Dečani, gde je tačno pre sto godina upaljena sveća koja je označila oslobođenje Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić u razgovoru sa Veljkom Lalićem kaže kako je ovo drugi pokušaj – posle Đinđićevog iz 2002. – da se pronađe trajno rešenje za kosovski problem i okonča istorijski konflikt između Srba i Albanaca.“

I sveće gore, i predsednik „gori“, u posebnoj ispovednoj atmosferi manastira, različitoj od političke i svake druge svakodnevnice, na „crti“ kako bi to on rekao. Fotografije je načinio Đorđe Kojadinović, u pozadini govora predsednika nalazi se biblioteka manastira Visoki Dečani, štaviše može se reći da je intervju tekao u biblioteci naše najveće nevladine organizacije, crkve.

Pre izvesnog vremena, boravila sam u podrumskoj učionici Filološkog fakulteta u Beogradu, u vreme rada Studentskog plenuma, i tamo se, „na pozornici“, uz zid preko puta katedre, nalaze knjige, tri visoke police knjiga, za koje bi se moglo reći da su jednom davno, ako ne u doba Skerlića, onda svakako ne skoro „pretresene“, i očišćene.

Pokušavam da sa lupom pročitam naslove uistinu i do bola i besvesti neverovatno razbacanih, naslonjenih, iskrivljenih knjiga u biblioteci Visokih Dečana, kao i onih „starih“ koje bi se dale ukoričiti i sačuvati, ne samo zbog predsednikove posete i značaja njegovog intervjua, već i inače. Prevrnut natraške, tako ga je vratio pažljivi čitalac, možete (kada okrenete nedeljnik) pročitati naslov „Stradanje srpske crkve od komunista“. Vaistinu.

U nedeljnom broju „Danasa“ na naslovnoj strani je tekst „Vojna policija brža od ekstremista“, „Desničarske organizacije prethodnih dana pretnjama podgrevale atmosferu u vezi sa kasarnom „Arčibald Rajs“ što je pretilo eskalacijom nekontrolisanog nasilja, objašnjavaju u Vojsci Srbije“. A zašto Vojska zaista i definitivno ne zaštiti aktiviste Društvenog centra koji su ušli u „tuđe“, to jest u naše, zašto ne postupi sa naukom koji se da izvući iz neposredno prethodnih ratova, da je „u funkciji“ zaštite civila „na čitavoj teritoriji“.

Zašto se tako poravna dugo instalirana politika da su i jedni i drugi, i „Društveni centar“, inicijativa građana i umetnika što je zaposela deo ruševne kasarne „Arčibald Rajs“, ili „Maršalke“ u Novom Sadu, te „Obraz“, „Svetozar Miletić“, podjednako ekstremisti, samo što su jedni „drugi“, a drugi „naši“.

I ko vodi „ministarstvo sile“, sa kojom politikom i idejom, ili „ministarstvo sile“, samo „radi svoj posao“ i „čisti teren“ od sopstvenih građana koji bi da uspostave kulturnu delatnost, iliti, proizvodnju, u objektu koji su stvorili i platili njihovi dedovi i očevi, ili bi ministarstva htela da svi živimo u improvizovanim objektima, nezavršenim, koji su kako reče predsednik Tadić, u intervjuu u biblioteci Visokih Dečana, karakteristični za nas. Bez obzira što postoji zakon po kome se oporezuju završeni objekti, pa ih stanovništvo ne završava, ne bi li izbeglo porez.

Zato što je sve predviđeno da bude trenutno, da se može pomeriti, i prekrojiti, preuzeti i u nešto drugo „pretvoriti“, zašto bi se nešto prenosilo sa kolena na koleno, nasleđivalo, unapređivalo, imalo kontinuitet, kada je stalni voluntarizam vlasti inspirisan samo trenutnom koristi. Što neosporno i evidentno jeste uzrok nesigurnosti i nestabilnosti građana, kao i njihovog pojedinačnog, kako „identiteta“, tako i života.

Sve može biti srušeno, i svašta svugde može biti napravljeno, zato nam zemlja tako izgleda i zbog toga je stanovništvo unezvereno, apatično, nema izvesnosti života i budućnosti, ništa nije sigurno, zato su kuće usputne i delimične, zato su ružne i ponižavajuće kako za onoga ko u njima „prebiva“, tako i za prolaznike, putnike, koji u to čudo izraslo na korupciji, gledaju kao na mentalitetnu osobinu naroda, na njegovu nekulturu, a ne na politički sistem i njegovo poštovanje i sprovođenje zakona u stvarnost, da na primer kuće imaju biti udaljene od druma pedeset metara i jedna od druge razmaknute toliko da ne mora komšija komšiji gledati u klozet, ako ga ima, što se reguliše postavljanjem infrastrukture od strane uređene i na zakonu počivajuće države.

Nije li Vojska narodna mogla da zaštiti civile i kulturne aktiviste, umesto da „ojača“ kapiju na objektu, koji trenutno „poseduje“ i nema pojma šta sa njim da čini, dok se ne pojavi neki kupac koji će tu podići „korisni“ mol, bez parkirališta, onako, uz put. Biblioteka u Visokim Dečanima, Skerlić, Rajs („Maršalka“), knjige, naši dedovi i očevi, imaju li oni ikoga sem nas.

Studentski plenum, gej parada, Društveni centar, svi ekzekutirani u ime vlastite bezbednosti, imaju li oni ikoga sem nas, i imamo li mi ikoga sem njih, ko će da nas zaista štiti. I zato je potpuno apsurdno, ne cinično, već nihilistično, reći da je neko, kao Društveni centar, ušao u prostor, javni i naš, „njihov“ prostor, nikakvim radom, redom i smislom, ničim iznutra odbranjiv. Ili, da potražimo knjige, ne u predgrađu, već na đubrištu.