Crveni tepih

A bilo bi veoma važno čuti šta o graditeljstvu Emira Kusturice u Višegradu, „koji neće biti nikakav Diznilend nego administrativni i kulturni centar Višegrada koji nije ni postojao“, misle urbanisti i arhitekte, stručnjaci za prostorno planiranje, arheolozi.

Verovatno nisam jedina koja ima utisak da je jutarnji susret sa Kusturičinim tekstom (odgovorom) bio poput radnje za koju je „ona uvek kriva jer je tome dala povoda“ snažan utisak, jak, silovit, nasilan, a opet, i pored zbrajanja svih nacionalnih i internacionalnih uspeha („Ja sam djelom i rečima internacionalista sa srpskim identitetom“), pun nezadovoljstva, jeda i jada, te potrebe za priznanjem, u celosti i odmah. No, svakako važnije od svega toga jeste šta se zbiva, šta ostaje u praksi, u čvrstome materijalu, šta su rezultati Kusturičinog činodejstvovanja „uz malu pomoć njegovih prijatelja“, gde ga sa aktuelnom vlašću u Srbiji povezuje jak impuls da se „dokaže“. „Dokazali smo.“

Kada su devedesetih porodice kidnapovanih Muslimana iz voza Beograd – Bar u Štrpcima zahtevale, u crnom, i noseći fotografije žrtava da se odmah pronađu (dok su živi), Slobodan Milošević je obećao da će „prevrnuti i nebo i zemlju da se nestali pronađu“.

Pronađeni nisu, ubijeni su.

U to vreme crnina je bila znak „narikača“ i „mirovnjakinja“ za još jednog velikana srpske kulture, Dragoša Kalaića. Hteo je da im navuče zar na lice, e kako se njihova lepota ne bi videla, kako ne bi, po Kusturici, mogle „da zavladaju teritorijom“.

U pitanju je, dakle, vlast nad teritorijom. Koja ima biti feudalnom i gde se „narikače“ i „žene u crnom“ javljaju kao erinije nad vlastitim likom utisnutom kao grbom na sve i svašta što označava „teritoriju“. Koja je identitet. I na kojoj nema mesta za bilo koga ko bi posumnjao u simbolično mesto i ulogu feudalca.

Svako sećanje i „kultura sećanja“ predstavlja ujdurmu Civilizacije oličene u „narikačama“ i „crnini“ koju Kusturica nosi samo na festivalu u Kanu, i to Diorovu, dok šeta sa Selmom Hajek, koja nije snimila film o ratu u Bosni, kao što je to učinila Anđelina Džoli, „prelepa žena“, koja nije bila za taj posao.

Naš barbarogenije se uvek iz početka bori sa Civilizacijom, koja se javlja kao kritična žena, ili skeptična žena, ili žena u crnom, ili „bivša“ žena, koja cuga, i ne može da poveže misli jer je senilna, žena narikača, žena koja nije „žena sa tajnom“ i koja ne odobrava bogu, ocu, državi, feudalcu, koja ne klima glavom i ne obožava, njega jedinoga, „žena sumnjivog morala“, žena koja raznosi bolest, žena koja „moderno“ misli. I ma koliko knjiga bez premca u jugoslovenskoj i evropskoj teatrologiji Mirjana Miočinović napisala, i isto toliko uredila, prevela i objavila, e to ne može biti posao ravan trčanju gore dole zbog snimanja filmova ili rađenju sklekova na sceni u vreme koncerta, kako sam Kusturica predstavlja svoju vrednoću i umetnički angažman, nastojeći, naravno, da bude nonšalantan i u duhu definicije „njegovog druga Danila Kiša“ o „mudima“ kao izvora svakolike umetnosti, početku i kraju sveta.

Nacionalizam za koji Kusturica traži dokaze kontra njegovoj uverenosti u multietničnost projekta sebe samoga stoji i u njegovom seksizmu, njegovoj mizoginiji, njegovom odnosu prema ženi i Civilizaciji.

„Svako čudo za tri dana“ i „sve može“, to da sve „ne može“ to je neka komunistička cenzura i čim se to izgovori, onda tek sve može.

I ćuti se zato što je „sukob“ sa Kusturicom „neprijatan“, a ne zato što ljudi iz struke nemaju mišljenje, kao što i drugi ljudi od javnosti imaju mišljenje, i građana i Beograda i Višegrada, ćuti se jer je Kusturica u javnosti uspeo da se postavi tako da svaki upit njegovog delovanja znači vređanje od početka do kraja, kao i omiljeno presavijanje papira i tužbe sudu zbog duševne boli, ili narušavanja ugleda. Kusturica zapravo želi da sunovrati dijalog u vreme kada su se žene (u crnom, „narikače“) mogle zvati erinijama, međutim one su danas institucionalizovane na korist srpskog društva, kao eumenide (govor Dragoljuba Mićunovića na Sudu pravde u Hagu u kome „Žene u crnom“ i dezerteri bivaju temeljem odbrane Srbije od optužbe za genocid), i to je ono što Kusturicu boli i što ga ometa.

On može, jedan jedini, da naruši svačiji ugled, on može da spočitava razvod ili venčanje, ili „naricanje“ ili „raznošenje bolesti“ (mogao bi to da pripiše i Crnjanskom), i ako to čini jednoj od najpismenijih žena srpskoga naroda, Mirjani Miočinović, onda šta tek može drugima. I zato se ćuti i prelazi preko takvih tekstova „sa gospodskom šutnjom“. I prelazi „na crven tepih“, jako važno mesto radnje, kao sport, kao modna revija, kao glavno društveno, kulturno i političko stecište. Od Kana do Beograda, i od Beograda do Sopota.