„Voleo bih da napravim autoput“, tako se nekako izjasnio Velimir Ilić u pogledu toga šta bi on to bio u novoj vladi. Istina, i preciznosti radi u novom jeziku to više nije autoput, već koridor, pa onda broj. „U regionu“, bez broja. Tako da ćemo sada imati dvojicu neimara koridora, ili svaki koridor imaće svoga ministra. Kako je koridor ipak malo, Ilić je i ministar građevine i urbanizma. To je baš jedna oblast, predeo, naročito divlji, u kojoj, ako se golim okom pogleda, a može i ne golim, odnosno sa naočarima za sunce, nekako dramatično i eksplicite očituje do sada počinjeno.

Dakle, na određeni način, ili na svaki način, možda je koridor, region, oblast u kojoj nije posebno neophodno „iznositi dokaze“, dovoljno je „proći“ recimo od Čačka do Gornjeg Milanovca i tu se za počinjeno nalazi toliko dokaza da intervencija tužilaštva, i sudova, a posebno policije nije nužna.

Tu je prosto u pitanju prezumpcija kretanja, iliti njegovog ometanja. Da li jedna takva drumska situacija, te rasprostranjenost usputnih naselja, čiji žitelji, potpuno s pravom, kada su tu već nastanjeni, uz put šetaju decu u kolicima po koridoru, ima ikakve veze sa ranijim ministrovanjima sadašnjeg ministra urbanizma koji je činodejstvovao kao ministar za kapitalne investicije u vladi 2003, te ministra za infrastrukturu u vladi 2007. godine. Ima li to ikakve veze sa činjenicom da vam je od Beograda do Čačka potrebno pet sati vožnje, i opet, ima li to ikakve veze sa „stranim“ ili „našim“ investitorima koji će nam doći, baš tim drumom, ili pravcem. I vratiti se.

Misliti o ovakvim stvarima, kako je to moguće da je ono što je do sada bilo moguće i nadalje biti moguće i to tako očigledno, meri se i broji rupama i zakrpljenim asfaltom, uvodi u krajnji nihilizam, što je u suprotnosti, zar ne, sa mobilizacijom građana da makar ne bacaju đubre svuda unaokolo, za šta je potrebno nešto malo patriotizma, i nadasve, osećanja da je zemlja po kojoj hode ili voze se, bar malčice njihova. Da je ne doživljavaju kao predeo za razvaljivanje i dalju varvarizaciju.

Dokle će to biti moguće, da očigledno ludilo, građevinsko i urbanističko, kao proizvod korumpiranog i dogovorenog sistema, „voleo bih da budem“, i biva, traje i traje, i traje.

I zašto je reč baš o ministru za građevinu i urbanizam, u kontinuitetu sa kapitalnim investicijama i infrastrukturom. Pored očiglednosti njegovih zasluga. Piktoreskni ministar ima jedan verbalni kapacitet posve osebujen. On istovremeno voli, koliko on samo voli, da se svojim autentičnim jezikom obraća javnosti, i posebice je osetljiv na novinare koji ponekad stanu na put njegovoj originalnosti.

Svašta on kaže, pa se izvini, ako baš vidi da je njegovo mesto govora ipak malo opasno i za njega, i onda je sve u redu, izvinio se čovek, to je moralni čin. Domaćin, brate, i svi mi kao da smo kod njega u gostima.

Teško da ima boljeg primera privatne eksproprijacije javnoga prostora.

A nekako dođe da je mnogo „diskutabilnije“ to što on proliferuje kao verbalni iskaz, e ne bi li se nekako svi ti uređeni drumovi i sva ta divljačka infrastruktura zapravo manje videli. Rečju, bude nekako važnije što je on „kontroverzan“, ili nevaspitan, ili što rabi „govor mržnje“, što zaklanja njegov pravi govor mržnje, a to su infrastruktura i kapitalne investicije u ovoj zemlji, koje treba da privuku nove investicije. Koje su sada, infrastruktura i kapitalne investicije, dobile i svoju kulturnu nadgradnju, a to su građevinarstvo i urbanizam, dakle nešto što bi se moglo dovesti u vezu ne samo sa praktičnim, već i sa lepim, te bi se moglo reći da je pređašnje ministrovanje sada postalo nekako rafiniranije.

Njegov dar za vređanje, onako malo sneno, simpatično lukavo, gotovo ludo, „iz malog mozga“, u svakom slučaju nekako narodsko i iskreno, nekako „sa mudima“, ili bez njih, odigrava jedno šibicarenje, pre nego što vi vidite da ste upali u rupu, i skrljali svaki auto koji nije džip, ili tenk. Dakle, Velimir Ilić je „narodski čovek“, „što na umu to na drumu“ (bukvalno) i on „odradi posao“ (bukvalno). Nezaboravan je bio kada je u sasma gospodskom kaputu hodao preko cigli bačenih po blatu u jednom poplavljenom regiončetu, to je bilo baš nekako „smešno“, kako je održavao ravnotežu ne bi li se domogao druge „infrastrukturirane“ obale.

Međutim, ono što je i infrastruktura i kapitalna investicija za Velimira Ilića jeste prostodušna bahatost, deminutiv za nasilje, verbalno i praktično.

Ministar za građevinu i urbanizam na svaki način legalizuje nasilje, on ga institucionalizuje i sprovodi, zapravo potpuno je identično to što on izgovara i to što iza sebe ostavlja, on neprekidno formatira dozu nasilja, u jeziku i u betonu. I to je ta rušilačka i uništavajuća energija graditelja (voleo bi), koja se u klovnovskom ludilu inauguriše kao bespovratni put u varvarstvo, u kontinuitetu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari