Šta bi, dakle, mogla biti nova tehnologija o kojoj već danima palamudim? Bilo bi srpski (i principovski reći) – uzmimo motke, izađimo na ulice i rasterajmo bandu, ali ja, dame i gospodo – nije to nepoznato – ne verujem u revolucije, pobune obespravljenih masa i ostale levičarske trice i kučine. Ja sam za gandijevske metode. Ne toliko zbog toga što mi je Mahatma politički uzor, nego više zato što revolucije i pobune takođe spadaju u fundus zastarelih tehnologija.
Bacite samo pogled na „arapska proleća“, „narandžaste revolucije“, „proteste u BIH“ i proče belosvetske meteže. Može biti da sam paranoik, ali meni sve te pobune upadljivo liče na onaj Koštuničin „veličanstveni miting“. Hoću da kažem – onoliko kolko je taj miting povratio suverenitet nad Kosovom, toliko su sve gorepomenute revolucije ostvarile svoje ciljeve. Ako su ih uopšte imale? Veliko je to pitanje.
Nisam teoretičar zavere pa da ustvrdim da nema „spontanih“ građanskih ustanaka, ali – istorija nas tome uči – kajmak ustaničke spontanosti redovno pokupe nespontani, to jest vrlo organizovani dilberi. Šta, dakle, da se radi? E, to je, čestnejši publikume, u Srbiji, zemlji neradnika i preispoljnih kukavica, vrlo neprijatno pitanje? Ubedljivu većinu ovdašnjih graždana lenjost navodi na strpljivo čekanje da država reši sve probleme, a kukavičluk ih sprečava da – osim po internetskim proseravaonicama – od države odlučno zatraže da se okane metafizike, marketinga, palamuđenja i da se prihvati svog posla. Slobodni izbori – uverili smo se u to u previše navrata – ništa ne rešavaju, jer su svi naši potencijalni izabranici saborni u rešenosti da se ne obaziru na ustav, zakone i institucije. Zato je, kažem, budalasto raspirivati masovne histerije protiv bilo kog aktuelnog „tiranina“, jer će na njegovo mesto – na slobodnim izborima, nota bene – zasesti isti, a možda i gori. Odavno smo valjda apsolvirali da težina jarma ovdašnje demokratske tiranije zavisi isključivo od tiraninovog karaktera. Milošević je bio siledžija, pa su letele glave; Koštunica je bio podmukao i potuljen, pa je zavladalo pokvarenjaštvo i potuljenost; Tadić je bio jebivetar, pa smo jebali čvorka, ali bar nije bilo žrtava u ljudstvu u materijalu; Vučić je arhidemagog, pa se sve pretvorilo u demagogiju, ali ne samo u njegovim redovima, nemojte grešiti dušu; i njegovi su oponenti teški demagozi.
Šta, dakle, možemo učiniti? Možemo, dragi moji lenjivci, našim izabranicima oduzeti politički legitimitet. A kako? Masovnim neizlaskom na izbore, na primer. A šta ćemo time dobiti? U početku ništa i to je veliki problem, jer svi očekuju nešto. Čuveni bolji život, recimo. Ali – razmotrimo stvar – vlada za koju bi glasalo, da kažemo, dvadesetak posto građana sa pravom glasa vrlo bi se nelagodno osećala, popreko bi je gledali i u Evropi i u Evroaziji, pa bi takvu vladu bilo lako nagovoriti – možda bi to i sama inicirala – na novi društveni dogovor. Kraj serijala o gorkom listu u sutrašnjem broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
