Hladni kosmos i likovanje

Supernove predstavljaju eksplozije koje u jednom trenutku oslobađaju energiju reda veličina više milijardi Sunaca i tada znaju da osvetle čitavu galaksiju. Odnosno, da gore sjajnije od svih zvezda u galaksiji zajedno. Osim što je u pitanju najveći vatromet u kosmosu, ovo je i najveći događaj stvaranja koji se odvija pred našim očima. Dobro, nadajmo se, ne baš preblizu očima, jer svaka supernova bliža od oko 500 svetlosnih godina verovatno bi zbrisala i nas i lice Zemlje. Uprkos tome, bez supernova ne bismo ni bili ovde. Prvi i najveći vatromet, ili rođendan apsolutno svega (iz zezanja nazvan Veliki prasak, što se zapatilo), stvorio je mnoštvo lakih gasova, ali ne i teže elemente. Ovi „hardkor“ elementi dolaze kasnije, i to baš usled delovanja supernova. Naime, da bi se stvorili ugljenik ili gvožđe potrebno je nešto vraški toplo – baš poput ovih eksplozija doslovno kosmičkih razmera. Zvuči gotovo pornografski (i mnogo bolje od biblijskog), zar ne? Svi teži elementi oko nas i u nama samima proizvod su ovih spektakularnih eksplozija. Kosmičkog semena izlučenog iz prepona zvezda koje se gase u orgazmičkoj vatri.

Međutim, priča u vezi sa ovogodišnjim Nobelom je mnogo hladnija. Vremenom je spoznato da se određene supernove odvijaju na potpuno isti način, zbog čega ih je moguće koristiti kao svojevrsne merne instrumente. One su reperi ili „standardne sveće“ za merenje sijanja drugih zvezda, ali i samog širenja vasione. Kada su ih Perlmuter i njegovi „sakupili“ dovoljno za analizu, rezultati su bili neumoljivi: ne samo da se svemir širi, već se širi sve brže i brže. Ovo otkriće je veliko koliko i nezgodno. Jer to znači veliku i ledenu smrt svega što se nekad sastavilo. Nestaće čak i tragovi da je ikada nešto postojalo.

Šta pokreće taj prokleti svemir da se ubrzano širi i rascepkava unaokolo? Nešto što fizičari zovu tamna materija i tamna energija. Koje trenutno čine oko vrištećih 95 odsto univerzuma. Naime, samo oko 4,6 odsto današnjeg kosmosa su atomi i čestice koje poznajemo. I broj im se ubrzano smanjuje. Zvuči kao kliše iz filma o kraju sveta, samo što neće biti mišićavog junaka da nas izvuče sa ivice i smuva onu dugonogu krupnih usana. Tamna energija je pre oko pet milijardi godina počela da dominira kosmosom, preuzevši tu ulogu od tamne materije. Naši bedno malobrojni i nesrećni atomi se tu nešto koprcaju unaokolo, ali ne još zadugo. U pitanju je proces nazvan ‘veliko kidanje’.

Drugim rečima, sve ovo će se pokidati i srušiti mnogo brže nego što smo mislili. Na kraju će ostati samo nešto raspršenih čestica, bez naročitih dokaza da je ovde ikada ičega i bilo. Svet ubrzano odlazi dođavola, a ovaj kolumnista je već tamo i čeka. Pritom nije nestrpljiv, samo čeka brže od optimističnih drugih. Vudi Alen je još u genijalnom „Eni Hol“ (Annie Hall, 1977) predstavio sebe (i) kao klinca koji neće da radi domaće zadatke jer je pročitao da se kosmos širi i, samim tim, propada. Kada ga majka za uvo dovuče do dečjeg psihologa, on na pitanje zašto nije uradio domaći jednostavno poručuje – „Zašto bih, ako će sve ionako nestati?“ i filozofski dodaje „Čemu sve ovo?“

Upalimo televizor. I podesimo ga na kanal koji ne prima, posmatrajući šušteće poigravanje onih sivih čestica, odnosno statičkih smetnji. Jedan mali deo te šumovite predstave zapravo su ostaci (posledica) Velikog praska, događaja koji je pokrenuo naš život, samo da bi istovremeno zakovitlao našu smrt. Prebacimo sad na neki od kanala.

U likovanju domaćih političara, analitičara i ostalih lisica pred „kiselim“ grožđem saznaćemo i da evrozona kašljuca, a Evropska unija podrhtava. Uz mnoštvo zadovoljnog trljanja rukama. Podučeni prethodnim „kanalom“, ali i vestima iz Stokholma, znaćemo više od njih. Jer, ihaj, ne samo Evropa, već i ceo univerzum propada i urušava se brže nego što je to iko očekivao. Eto još boljeg i to kosmičkog opravdanja za ovdašnju politiku loših đaka i za njihove neurađene domaće zadatke. I novog i super razloga za ovu državu i društvo da po pitanju svoje budućnosti ne urade ništa.