Ili si lav, ili nisi

Poslednja dva meseca na scenu exjugoslovenskog teatra apsurda stupili su popisi. Nekada su to bile rutinske akcije, sprovođene svake desete godine radi ažuriranja statističkih podataka. Čisto da se zna koliko nas je umrlo, koliko se rodilo, koliko se odselio, koliko doselilo. I svašta nešto tako. Mnogo pitanja. Dosadno do zla boga.

Čak i za Brozovog vakta, kada nacionalisti nisu bili na naročitoj ceni, jedna od mnogih rubrika bila je – nacionalna pripadnost. Mogao si se slobodno izjasniti. Ja sam se jednom, u mladosti-ludosti, ne pamtim sad godinu popisa, malčice naćefleisan, a nešto nadrndan, na pitanje popisivača koje sam nacionalnosti, opredelio kao Eskim. Ali to, u ono doba, nije moglo da prođe. Represija? Jok more. Na spisku su bili svi naši narodi i narodnosti plus „Jugosloven/ka“ i „nacionalno neopredeljeni“. Kod druga Valtera se sa slobodama nije preterivalo. Ja, međutim, zaintačio da budem Eskim, ali ni popisivač se nije dao. Ne mere, pa ne mere. I upisa me čovek kao nacionalno neopredeljenog. Nisam mu to zamerio. Možda je i on ukačio da se zajebavam.

Ali u XXI veku đavo je odneo svaku popisnu šalu. Kakvi statistički podaci, kakvi bakrači, stvar je eskalirala u čistu metafiziku i državno pitanje. Drugu Titu ni na kraj pameti, recimo, nije padalo da agituje na radne ljude i poštenu inteligenciju da se izjašnjavaju kao, njemu najmiliji, Jugoslaveni. Tadašnji se patrijarh, German, ionako ni za šta izvan crkvenih stvari nije pitao. Popisi tekli glatko. Milina božija.

Sada se sve nekako izokrenulo. Najviši rukovodioci, pa i Gospodar lično, apeluju na nacionalnu svest i versku pripadnost. Sad, čovek ne zna šta da misli. Ako neko ne zna šta je po nacionalnosti i koje je vere, da li tu pomažu mahnite kampanje. Nije to glasanje gde se može biti i „za“ i „protiv“ i „uzdržan. Nema tu ni drugog ni trećeg. Ili si lav, ili nisi.

Ili nas to politikanti opet obmanjuju lažnom brigom za nacionalnu supstancu i dijasporu (kojom zgodom im se po treći put kenjam na izraz). Previše revnosti nije uvek dobra stvar. Uzmimo primer popisa na Kosovu. Državnici i državotvorci naredbodavno savetuju Srbe na Kosovu da popis bojkotuju. Da se, bajagi, ne bi priznala „lažna država Kosovo“. I šta? Ne popišu li se Srbi, Srba na Kosovu, zvanično, neće biti. Pa kad Vu Kjer Em sledeći put, u UN ili već negde, cikne kao ljuta guja i počne da bogoradi o svetosti i zavetima, naći će se neki delija da mu pod nos poturi papir sa rezultatima popisa, u kojima nema ili ima veoma malo Srba.

Slično i u Crnoj Gori. Ali računica, naoko, nešto realnija. Uspe li kampanja, izjasni li se dole 70 odsto stanovništva kao Srbi, šta nam stoji na putu da povratimo „drugo oko u glavi“. Ništa, brate, osim što smo proteklih godina načisto oćoravili na ono prvo.