Kokoška ili jaje

Da bi neka televizija obavila posao koji za srpske pseudoelite obavljaju žutare, TV dnevnici bi morali da traju najmanje deset sati, a to je, čestnejši đuturimi, stvar koju iz komercijalnih razloga nijedna televizija ne može sebi priuštiti. To što žutare nisu “masovne”, nema nikakvog značaja. Tiraž tu ne igra nikakvu ulogu. Strogo uzev, dovoljno je odštampati dvestotinak primeraka i raspačati ih po strateškim mestima u prestonici i u roku od dva sata željena dubara će se, posredstvom Radija Mileve, istinskog Javnog servisa i našeg prava da znamo sve, kao munja raširiti po Srbijici.

Da nije tako, kako bih onomad u onoj mojoj kafanici čuo – ne pročitao i ne video – da je pronađen auto-moto ubica sa Brankovog mosta i da je taj ubica ni manje ni više nego žena Vlade Divca, koji je, je li, dobar pajtaš sa Dačićem, pa su se pajtaši čuli, popili po kafu i rakiju i zataškali stvar. Predvidivo, brzo se pokazalo da je ta priča luk i voda. Što uopšte ne znači da će ne tako mali procenat radio Milevinog auditorijuma ostati doživotno ubeđen da je nesretnog mladića pregazila Divčeva žena, baš kao što pre gotovo pola veka nijedna novina ni televizija nije mogla ubediti bajinobaštanskog domaćina Glišu Pantelića da je ljudska noga zakoračila na Mesec. Šta ovim hoću da kažem? Hoću da kažem da mi imamo upravo onakvu štampu kakvu zaslužujemo. Nisu nas žutare napravile paranoičnim, sumnjičavim i krvoločnim, nego su samo iskoristile darovanu slobodu štampe i počele da nam ispunjavaju želje. Preterujem? Neće biti. Setite se da šezdesetih godina prošlog veka nije bilo tabloida, a da je pokojni Mića Orlović uprkos tome dobio “crnče”, da je ona “mrtva devojka” stopirala u Lipovičkim šumama i molila vozače da je odvezu na matično groblje.

Čemer, dakle, u kome se gušimo nije ni od juče ni od prekjuče. On je korov koji se decenijama brižljivo zaliva i kultiviše i o kome bi trebalo misliti – i raspravljati – na mestima ozbiljnijim i od koliko-toliko ozbiljnih novina. To zahteva izvestan duhovni napor za koji nisam siguran da je moguć. Lako je reći da su žutare đubrad, ali kako prevaliti preko usta da su takve zato što smo i mi đubrad. Kako, recimo, prevaliti preko usta da su se i naši daleki preci, dok su još jeli zlatnim kašikama, iako tek tada nije bilo žutara, ipak ponašali vrlo tabloidno. Kopanje očiju, optužbe za izdaju, korupcija. Idi, more, beži.