Koreografija kao politika

Uoči 5. oktobra 2000. predsedniku SRJ otkazali su poslušnost policija i državna bezbednost, načelnik Generalštaba, onaj predsednik parlamenta koji je, devedesetih, srpske studente nazivao fašistima. Dok je još robijao u Hagu, napuštali su ga i dopredsednici, bivši ministri, nekadašnji vrhovni komandanti, gradonačelnici i tome slično, a deo dojučerašnjih stranačkih piona čak mu je oteo i partiju.

I tamo i ovde, nakon fizičkih i političkih smaknuća „diktatora“ obećavali su i obećavaju slobodu, demokratiju, sreću, berićet i blagostanje…

Pitanje je, dakle, trenutka kada će nova, demokratska (?) vlast Libije da prizna nezavisnost Kosova, što će označiti i novi talas priznanja iz smera arapskog sveta. Jer, ako je NATO, sve preventivno, radi sprečavanja humanitarne katastrofe, jelte, intervenisao, vodio rat, pogodio Gadafijev konvoj, pobedio i, kontrarevolucionarima, na tacni, izručio diktatora – eto zgodne prilike da Prelazna vlada, u znak dobre volje, nečim odmah uzvrati, a da je to puno (kao što naftna polja sigurno hoće) ne zaboli.

Podudarilo se nekako da i naša vlast, baš ovih dana, konačno otkriva šta kani s Kosovom. Doduše, prvo to saopšti onima koji su Kosovo već priznali, pa tek onda nesrećnim kosovskim Srbima i javnosti u Srbiji. Predsednik je, napokon, otvorio karte i naredio: kuda ide KFOR, mora i EULEKS.

Mediji su sada na velikom indoktrinarnom zadatku sugestibilnog razbijanja zabluda kod stanovništva da Ustav i to što piše u njemu i nije tako važno i prisilnog ubeđivanja građana da se preambule najvišeg pravnog akta u Srbiji „ne treba držati kao pijan plota“.

Vrhovni propagandni stožer sa Andrićevog venca polako spinuje javnost u to kako je realnost da Kosovo više ne stanuje u Srbiji.

Neko kao da priprema odstupnicu našem dragom predsedniku, kad je o državnoj i nacionalnoj strategiji reč. Da bezbolno promeni politiku, a da on i njegovi, ipak, ne odstupe s vlasti, iako im je politika „I Kosovo i Evropa“ doživela poraz.

Umesto da, ako se već u demokratiju toliko kunu, puste narodu da izabere i odluči se između dva poštena antipoda: za one kojima je ostanak Kosova u Srbiji bitniji od ulaska u EU ili za one koji zbore da se, zarad ulaska u EU, vredi odreći i Kosova. Ovako sve u ovdašnjoj javnoj sferi izgleda kao – da citiram dramaturga Čedomira Jovanovića – koreografija vladajuće većine. U kojoj je sve – kao. Kao, brzim prugama jurimo ka Briselu i – kao – ostaje nam Kosovo. Bez njih, kao, nema ništa. Kad bi se oni povukli s vlasti, Srbija bi, kao, izgubila Kosovo ili bi, kao, ostala bez Evrope. A s njima, sve kao, neće. Ta licemerna „kao politika“ podseti me na definiciju beznadežnog očaja koju je izrazio onaj nesrećni vojnik JNA na početku rata u Sloveniji: „Oni, kao, hoće da se otcijepe, a mi im, kao, ne damo.“

Barak Obama je u nedeljnom raportu naciji konačno rasterao mimikriju kojom su se njegovi prethodnici u Vašingtonu igrali proteklih decenija.

– Ove nedelje imali smo dva snažna podsetnika o tome kako smo obnovili američko vođstvo u svetu. Posle decenije ratova, okrećemo stranicu i krećemo napred, snažno i pouzdano – rekao je američki predsednik, aludirajući na Gadafijevu smrt i, navodni, bliski kraj rata u Iraku. Cena američkog ratovanja, u poslednjih deset godina, iznosi, prema Obaminoj računici, „hiljadu milijardi dolara na ratovanje, pozajmljenih iz inostranstva“.

Ne znam kolika je precizna računica našeg stajanja u mestu, u ovih 11 godina, otkako je čovek na koga se, i dan-danas, vade sve naše neuspešne vlasti, politički pluskvamperfekat. Vidim samo da nas je, uprkos strahovitom prilivu izbeglica i prognanika „iz svih srpskih zemalja“, nekoliko stotina hiljada manje u odnosu na prošli popis; da nam je teritorija kraća, a država, kako je to zapisao Zoran Đinđić, i dalje „nedovršena“. Čekam neki, makar, novogodišnji „govor naciji“ našeg predsednika.