Mnogi komentatori ovdašnji, ako ne i svi, zdravo su skeptični u pogledu Vučićeve borbe protiv korupcije, što i nije naročito čudno imamo li u vidu rezultate dosadašnjih „odlučnih obračuna sa korupcijom“, koji su po pravilu završavali racijama na Buvljaku i Zelenom vencu.
Ono jeste, doskorašnja Vučićeva politička biografija nije davala mnogo povoda za poverenje, ama recentna mu dela, a ne reči, govore nešto sasvim drugačije: čovek je izgleda stvarno rešen da stvar istera do kraja. Ili bar do polovine. Prevelik je to zalogaj. Čak je najavio i istragu protiv nekih ministara iz aktuelne vlade, pa čak i protiv nekog delije koji je „izuzetno blizak“ sa njim, Vučićem, kao takvim.
Ruku na srce, za ovih dvanaest godina niko nije otišao tako daleko. Što se dosadašnja politička antikorupciona gora više tresla, to se rađalo sve više korumpiranih miševa. Sada se, bogme, tresu i neki gorostasi. Bez obzira, međutim, koliko će visokopozicioniranih lopuža završiti iza rešetaka, osim političkih poena i davanja (prazne) satisfakcije sirotinji raji, ništa se bitno neće promeniti. Da bi se na tom polju išta suštinski promenilo, potrebno je korenito promeniti politički sistem, ali ne onaj papirnati, nego onaj koji je u ovoj zemlji stvarno na snazi. Mislim na politički sistem burazerskog pluralizma i samoupravljanja. Da ga ne objašnjavam u sitna crevca, svi znate o čemu se radi.
Ali antikorupcionaška borba ima i svoje mračne strane. Da bi se po svaku cenu obezbedilo radno mesto za nekog svog člana ili simpatizera, što je takođe vid korupcije, antikorupcionaši su skloni da korupcionašima proglase i ljude apsolutno nekorumpirane. To se nedavno dogodilo Slobu Gavriloviću, direktoru Službenog glasnika, na čije mesto je, tako se priča, pikirao jedan gospodin sa četvrtastom glavom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
