Kulturne modelsice

Dačićeva namera dostojna je svake hvale, kao što je hvale vredna i (u štampu procurila) namera Overlorda Vučića da, uz još neke dilbere, smeni Bracu Petkovića, ali – pre nego što se obradujemo – zapitajmo se: da li kadrovi rešavaju baš sve? Da li je možda pametno – pre nego što Dačić namakne kintu – definisati nacionalnu kulturnu politiku i odrediti prioritete. Veliki je to i ozbiljan posao, dame i gospodo. Ne može ga obaviti jedan čovek, makar on bio i kapacitet Petkovićevog ranga. Taj posao, isto tako, ne može uraditi jedna partija ili koalicija. Oko pitanja kakav kulturni model želimo, mora biti postignut konsenzus. Postigne li se – u šta, inače, čisto sumnjam – nećemo više dolaziti u situaciju da svaka smena vlasti završi čistkom u kulturnim institucijama i posledičnim uhlebljavanjem trećih partijskih ešelona.

Napominjem da je posao o kome govorim morao biti urađen tamo negde, krajem devetnaestog veka, ali eto, sticajem okolnosti nije. I zbog toga u drugoj deceniji XXI veka još uvek nismo načisto šta zapravo hoćemo. Jedan dobar deo ovdašnjih stranaka i inklinirajućih im umetnika drži da je sveta dužnost srpske kulture da nas svakodnevno (i histerično) podsećaju na činjenicu da smo Srbi. To (loše) društvo smatra da bismo – da nije njihove požrtvovanosti i plemenitosti – vrlo brzo zaboravili kada je bio Kosovski boj i kog je datuma Vidovdan. Ja držim da takva „kultura“, koja sunarodnike smatra apsolutnim imbecilima, nesposobnim da zapamte nekoliko važnih datuma i šta su po nacionalnosti, pod hitno mora u ropotarnicu istorije.

S tim se loše društvo neće složiti i posegnuće za ključnim argumentom da postoje mračne sile koje danonoćno rade o glavi i Srbiji i srpskoj kulturi. Dobro. Može biti. Svet je gadno mesto. Ali neka se, onda, mračnim silama bave za to nadležna ministarstva odbrane i spoljnih poslova, a Ministarstvo kulture neka radi svoj posao. A umetnici, opet, neka rade svoj. Ugledajmo se, cenjeni publikume, na gorecitirane Čerčila i Dačića. Država je ta koja treba da brani kulturu, nije posao umetnika da brane narod i državu. Osim u situacijama kada dogori do nokata i kada se mora saborno u boj. Od koga i najgorljiviji umetnici-branitelji-naroda i države po pravilu beže kao đavo od krsta.