Marinkova barica

„Dobro obaveštene krugove“ očigledno žulja što će Institut za javnu politiku uspeti ponešto i da uradi, pa su neradnički krugovi pribegli oprobanoj tehnologiji – difamaciji osnivača i Institutovog stafa. U tu svrhu je – a da se još nije čestito ni ohladio – iz groba izvučen blaženopočivši Tijanić, koji sa stranica posmrtno objavljene knjige – između ostalih – udarnički piči i po Bebi. Oduvek sam se držao pravila koje nalaže da se o mrtvima govori sve najbolje, pa sledstveno neću reziliti pokojnika, ali ipak imam neke, da kažemo, primjedbe literarnog tipa. Pročitao sam Tijanićevu knjigu. Tijanić ko Tijanić. Velemajstor verbalne pirotehnike! Čuda i pokore! Buka i bes. Žali se Tijanić u knjizi na neprestanu životnu ugroženost. Neprestano nas uverava da neko hoće da ga ubije. Nigde, međutim, i nikada – ni u životu ni u tekstovima – nijednom rečju niti slovom nije pomenuo dve (po meni ključne) stvari – ko to hoće da ga ubije. I zašto? To sada nije ni važno. Neka Tijanić počiva u miru.

I ja sam, dame i gospodo, zbog Bebinog Instituta onomad dobio po ženskom polnom organu. Optužio me onaj ekstremno nezavisni Žarković da sam vaktile obmanuo srpsku javnost prepričavajući šta sam u CG pio (viljamovku, btw) i jeo (svašta nešto, btw), umesto da kažem šta sam „morao da kažem“. Šta da se radi? Čovek uvek polazi od ličnog iskustva! Evo recimo mogao bih se zakleti da u svojoj najrecentnijoj kolumni u Vremenu rečeni Žarković nije toliko hteo ili želeo da piše o Vučićevoj tajanstvenoj ženidbi – ume on da piše o pametnijim stvarima – koliko je morao, jer nečijim ušima je baš godilo da Vučić poprimi izgled čoveka koji se – gle zločina! – ženi u potaji. Tako je to kad si u (malo zazorno) udruženom radu. U kome ja nisam. Pa si dajem pravo da govorim šta mi je volja.

Ne lezi vraže, u protivinstitutsku kampanju se – u uobičajenom svojstvu pravobranioca srpske tupoumnosti – uključio i već poslovični Marinko M. Vučinić. Kome je do nepatvorene gluposti neka sam pročita, ja nemam stomak da prepričavam. Ali imam pitanja za glodura i menadžment matičnog mi Danasa. Je li, more, Panoviću! Obavesti me da li to Danas ima nameru da se fuzioniše sa Pečatom i Novom srpskom političkom mišlju? Znaš li ti, Panoviću, da urednik ima pravo (a često i obavezu) da odbije tekst, jer da nije tako, novine bi mogao da uređuje poštar, to jest, sada, u dobu napredne tehnologije, administrator sajta? Da li Koštunica baš nema nigde da objavi svoja celomudrena smatranja i smaranja osim u Danasu i da li su Danasu baš neophodna bulažnjenja Marinka Vučinića, iza kojih uvek ostane Marinkova barica. Kao da se neko popišao na stranice Danasa.