Markovi konaci

Neće, kaže, da ide u katibhanu na Andrićevom vencu, jer za nju nije „glasao narod“. Ali je, isto tako kaže, krajnje ponosna što će imati priliku da privremeno gospodari srpskim narodom i senatom. Nije o tome ni sanjala, ali eto, sreća joj se osmehnula. Nije zgoreg pomenuti da je u „srdačnom i prijateljskom razgovoru“ sa novinarkom Danasa izrazila nadu da neće morati da uvodi vanredno stanje.

Kad tamo, negde na sredini razgovora, pažljiviji čitalac počinje da shvata da knjeginja zapravo čuva mesto za Ivicu Dačića. Ona se nada, dapače – uverena je, da će Ivica ući u drugi krug; šta će biti posle, o tome ne govori, ali ko to, osim Tome Nikolića, ulazi u drugi krug, a da ne ide na pobedu? Ljudi posebnog kova, kako vidimo, pucaju na visoko.

Ama ni novinarka nije sisala vesla. Knjeginja novinarku sladunjavom državotvornošću u stomak, a novinarka Slavicu pravo u glavu građevinskim Mrkonjićem. Šta ako SPS pobedi na izborima, pita žurnalistkinja, da li će u tom slučaju SPS ispuniti žarku želju svog istaknutog člana i neimara i omogućiti povratak Miri Marković i sinu joj Marku. Knjeginja Slavica, rođena diplomatkinja, obratite sad pažnju, ne kaže ni da ni ne. Srbija je, drži, demokratska i pravna država; njeni se zakoni odnose na sve, sledstveno i na pomenutu drugaricu i druga. Sve, dakle, mora biti po zakonu.

Toga se ja i pribojavam. Dokopa li se SPS vlasti, makar ne baš apsolutne kakvu u ovom trenutku ima; bude li koaliciono probitačan i neizbežan, zakon je lako promeniti ili ga, što je efikasnije, prosto prevideti. U tom slučaju – eto ti nama uskoro Mire, Marka i Markovih konaka, oko kojih potonji već pravi teniske terene. Ono jeste – što bi rekao užički egzistencijalista Fiola – neka ga, i deda mu je igrao tenis. Budući da mi je strepnja ovih dana veća od nade, pre neki dan pozovem baba-Kuranu da je pitam šta će biti, a baba-Kurana, zagonetna kao Pitija, reče: biće to be or not to be.