Je li, more, Panoviću, kad ono rekosmo da nastupa varvarstvo? Da budem iskren – nisam ni sam siguran, a mrzi me da kopam po „Propasti zapada“, golema je to knjiga, ali rekao bih da je Špengler pomenuo 2011. I kako stvari stoje, izgleda da je bio u pravu. Čitam, recimo, Albaharijev tekst u „Politici“ u kome piše da su u nekim američkim državama nastavnici digli ruke od učenja dece pisanim slovima. Ima da nabubaju da se potpišu, čisto radi ugovora i čekova, a ostalo se prepušta čuketanju po tastaturama, seme im se zatrlo, neki me prijatelji-medicinari ubeđuju ovih dana da sam diskus herniju fasovao upravo zbog njih. Da sam znao šta me čeka, pisao bih guščijim perom i mastilom od baruta, ali i ja padoh u zamku naprednih tehnologija. No, dobro. I vreme mi je da se smucam po banjama.
Pa kad već ulazimo u doba varvarstva, red je da malo o njemu i proćakulamo. Pogrešno se, naime, smatra da varvarstvo nužno podrazumeva apsolutnu neobrazovanost, nemar prema kupanju i prezir prema tehnologiji. Ne, uopšte. Suština varvarstva je odsustvo obzira i namera da se do nekog cilja stigne po svaku cenu. Sad će neko reći da takvo stanje nije ništa novo i biće u pravu – vaistinu nije – ali Špengler i ne govori o varvarstvu kao iznenadnom incidentu, već kao o procesu. Kada civilizacija dosegne svoj vrhunac, uči Špegler, momentalno se aktiviraju procesi involucije i mic-po-mic stižemo do 2011. U kojoj onaj okupani, relativno obrazovani i tehnologiji skloni Brejvik ubija sedamdeset i nešto ljudi. Jedni vele psihopata, drugi kažu „jako zao čovek“, a ja bih se usudio da kažem da je Brejvik u suštini varvarin, bez obzira na to koliko se pozivao na hrišćanstvo. Jer u varvarskom pogledu na svet, Brejvik doista nije učinio ništa posebno loše. Ispunio je svoju volju. I imao je, pride, ideološku podlogu. Viši, da kažemo, cilj. Norveška je po njemu ugrožena islamom, marksizmom i još koječim, pa je delija rešio da stvar uzme u svoje ruke.
Ono što – osim monstruoznosti besmislenog zločina – izaziva zabrinutost jeste činjenica da je Brejvik ponikao u verovatno najcivilizovanijoj državi ovog sumornog sveta. Arapski terorizam se prilično uspešno mogao objašnjavati siromaštvom, kolonijalizmom i ostalim sociologemima, ali kako objasniti norveški terorizam, doli kao pucanje sve tanje skrame civilizovanosti na njenom najčvršćem mestu. Iz čega proizilazi da civilizacijska građevina i nije bila tako solidna. Ej, more, ljudi, jedva da je prošlo tristotinak godina od vremena enciklopedista i njihove ohole tvrdnje da „na svetu nema više ničeg neobjašnjivog“. Šta će biti u toku sledećih tristotinak – o tome ne smem ni da mislim. Preostaje nam samo da se nadamo da su marksisti bili u pravu i da će kvantitet kad-tad prerasti u kvalitet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
