Navučen na javnost

Sve, dakle, nedeljnike kupujem i sve ih čitam, uključujući Vučelin Pečat, koji se – umesto da kao avangarda neradničkog pokreta izlazi u sredu – na trafikama pojavljuje tek u petak. Takva je Vučelina strategija.

Juče je bio specijalan četvrtak. Ustanem ja zorom, pa na trafiku, a na trafici me ogreja sunce. Na naslovnoj stranici nedeljnika Nedeljnik ugledah svetlozarni lik Ćosić Dobrice, saglasno Nedeljnikovoj proceni, „najvećeg živog srpskog pisca“, „jednog od najvećih srpskih intelektualaca svih vremena“ kome – krv ti jebem – „nema zamene“. Mislim da je – bar problema zamene što se tiče – Nedeljnik malo preterao. Ima u Nedeljnikovoj redakciji (i među saradništvom) bar nekoliko pretendenata na visoku dužnost Ćosićevog zamenika. Ali da ne dužim. U pitanju je još jedno u seriji Ćosićevih „poslednjih obraćanja javnosti“ naslovljeno – sasvim predvidivo – Nacionalni testament, a podnaslovljeno – Sto godina srpske Golgote. Nemojte trčati pred rudu! Nemam ja ništa protiv Ćosićevih poslednjih intervjua. Naprotiv! Smatram ih dragocenim štivom jer je Ćosić na izvestan način zaista tesno povezan sa meandrima kolektivnog srpskog nesvesnog i zaista se na osnovu njegovih bulažnjenja može oslušnuti puls nacije.

Dobro! Šta nam priča Ćosić? Kosovo je izgubljeno, lamentira višestruki povratnik na mesto zločina – u javnost – i na njega ne treba više gubiti ni atom snage, ali to je samo zato što srpski narod nije bio u stanju (ili nije hteo) da čuje poruke Vukašina Katića, Ćosićevog alter ega. Ima li tome leka? Uprkos istorijskom pesimizmu, Ćosić drži da ima. Treba, kaže, da se okrenemo Putinu. Ne, nota bene, Rusiji. Putinu lično i to dok je on još „putinovac“. Posle će, valjda, biti kasno. OK, legitimno. Ali zašto? Šta ćemo time postići? Mnogo, ako je verovati Ćosiću, čistu glupost ako je verovati meni. „Saznaćemo“ – prosvetljava nas „najveći srpski pisac“ – „da nijedan istorijski čin nije konačan. Nijedan. Oni se menjaju i u odnosu prema njima menjaju se prilike“. Besmisleno je, ali moram da zakeram? Da li treba da se „okrećemo“ Putinu da bismo saznali ono što – istina mnogo pismenije artikulisano – treba da znaju učenici prvog razreda gimnazije? I sve tako nešto. I sve u tom smislu. Moglo bi se zaći u još sitnija crevca, ali ponestaje karaktera, pa hajde da privodim kraju. Ćosićeva kompulzivna bulažnjenja sve su nepodnošljivija, ali ona su, čestnejši moji – da upotrebim Ćosićeve reči – naša „istorijska stvarnost“. A ta stvarnost nije Ćosićev proizvod; ona je samo njegovo radno mesto. Ili – još tačnije rečeno – njegova njiva koju decenijama obdelava u znoju naših lica.