Ne dražite više

„Slušaj, Simo“, rekao je prota, „ja bi ti rekao da bi bolje učinio da si sedio s mirom, jer ti od pečatanja te istorije ovo dvoje imaš očekivati, koje ni jedno ne valja, ili da izgubiš glavu ili da izgubiš čast i poštenje pred učenim svetom. Ako uzpišeš istinu, izgubićeš glavu jer će te poseći Miloš; ako li uzpišeš laž, glava će ti ostati, al ćeš izgubiti čest.“ Prota Mateja je bio običan pop, ali mu je svaka bila ka vladici.

Ovde se, od tada u suštini malo šta promenilo, osim što je – da bi se ugodilo duhu vremena – došlo do zamene uloga. Zahvaljujući značajnom napretku i postepenoj demokratizaciji, u Srbiji glave više ne gube istoričari nego istorijske ličnosti. A istoričari se decenijama prepiru o liku i delu ovog ili onog našeg znamenitog, takoreći istorijskog mrtvaca. Šta da se radi? Srpske podele sežu i u zagrobni život, a zauzvrat mrtvi (za deo Srba velikani, za drugi zločinci) i te kako učestvuju u političkom životu našeg vilajeta. Zato je, valjda, sve ovako morbidno i zagrobno.

Đeneral Draža Mihailović je ubedljivo najveća medijska zvezda među našim slavnim pokojnicima. Da novinčine imaju takozvane piplmetre (možda ih i imaju, ko zna) lako bi se dalo ustanoviti da je u poslednjih nekoliko godina komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini uveliko nadmašio, na primer Natu Bekvalac i Soraju, redovne gošće novina serbskih. Cenjeni publikum jednih novina agituje da se đeneral iskopa, uvažajemo čitatelstvo, pak, drugih zahteva da se Draža još dublje zakopa i da mu večno počivalište bude još nepoznatije nego do sada. Jedni bi da Dražu rehabilituju, drugi, opet, da mu izbrišu ime iz Knjige života.

Pomalo je žalosno da se i sasvim mladi ljudi ostrašćeno drže jadnog nasleđa svojih dedova. Unuci partizanskih generala i komesara dokazuju da je Draža bio neopevani zločinac, dočim unuci četničkih vojvoda tvrde da je đeneral bio div-junak. A ko je vaistinu bio Draža Mihailović, šta je radio, zašto je to radio, e to, počitajemi publikume, niko živi ne zna. Kao što se ne znaju ni mnoge druge okolnosti iz tih smutnih vremena između 1941. i 1945. I prodražine i antidražine istorije najobičnije su ideološke konstrukcije, velike prazne priče, u kojima vulgarni komunizam i vulgarni monarhizam služe kao neprozirni paravani koji zaklanjaju uvid u pravu prirodu bratoubilačkog pokolja. Ostaje nam da čekamo nekog novog Sarajliju da se lati tog neprijatnog (i opasnog) posla.