Ninočka i Ninato

Sličnost Ninove nagrade i vakcine je očigledna: obe su kontroverzne, i sve što se pod tim podrazumeva. Kada je reč o Sretenu i Tomici sličnost je manje očita, a više u statusu narečenih: Sreten je deset i kusur godina na čelu srpske državne institucije koja se zove Narodna biblioteka Srbije. Tomica je isto toliko dugo neprikosnoveni lider ministarstva zdravlja.

O Ninovoj (NIN) nagradi za roman godine ne mislim ništa bolje od onoga što mislim o nagradama u Srbiji uopšte (vidi dalje tekst). Ali ne mislim ni gore. To ne znači da nemam stanovitu dozu odvratnosti svake ključne godine kada NIN žiri nagradu dodeli po ključu političke podobnosti. Hajde ove godine da „NINočku“ dobije neki veteran, pravi srpski domaćin s česnicom u jednoj i guščijim perom mastiljavim u drugoj ruci; ili: hajd' da ove „NINatoa“ dodelimo goluždravom „drugosrbijanskom“ debitantu, koji do sad, ne da nije pisao romane, nego ih nije čitao ni za obaveznu lektiru, i tako redom. Mnogi veliki romani ostali su nenagrađeni, mnoge nule i ništice ovenčale su se ovom prestižnom nagradom. Naravno, bilo je i onih dobrih godina, kada je nagrada dolazila do ruku pisaca koji su stvarno te godine napisali najbolje romane.

O nagradama u Srbiji radije ne mislim, jer je to mučna tema. Metastaziranje sve invanzivnijih nagrađivača i nagrada preti da razori i poslednje deliće zdravog tkiva Srbije.

Izbori za „Naj, naj, naj“ danas su groteskniji čak nego onda kada im je Karić Bogi kumovao, a Srbija se krstila ćutke. I mada je izgledalo da će „Karićka“ ostati nenadhebiva po apsurdnosti – prevaziđena je, da ne poveruješ! No, Karić je bar davao veliku lovu, ovo danas je pecanje na crvića. Što je najgore, u modi je otvoreno prvenstvo u obrnutom pecanju. Najčešće ajkula-ubica peca „ribicu“ kojoj bi da dodeli nagradu za toleranciju, vegetarijanstvo i pacifizam. Potom nagrađenu „ribicu“ nakači na udicu i ona joj sledeće godine služi kao mamac za ostatak beslovesnog jata. Elem, gledajući tako u širem kontekstu, jasno je da NIN-ova nagrada nije ni izuzetak ni pravilo, da NIN-ova nagrada ni kad je „NINočka“ ni kad je „NINato“ nije najgora nagrada. U ravnodušnoj, poluživoj Srbiji – ta NIN-ova nagrada opstala je, na kvarno, ali živahna i otvoreno diskurzivna, imala sjajne likove u žirijima i među laureatima, imala i ništarije u obe grupacije, i time se valjda i jeste kandidovala za pravu, tipično srpsku književnu stvarnosnu nagradu koja decenijama nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Naposletku, svakoj nagradi se u zube ne gleda. Eto, ja na primer, ne razumem onu nagradu NUNS-a, gde je darodavac američka ambasada (sic!) pa ko me pita!? Hajde, nekako bih još razumela da pare za nagradu nezavisnom novinarstvu dodeli neka američka nepolitička organizacija – mada i to bi bilo kao kada bi Oktobarsku nagradu grada Beograda finansiralo Društvo rusko-srpskog prijateljstva, s tim što bi tu s obzirom na mesec oktobar i bilo neke logike! Ali, to da američka ambasada odvoji pare za, pazite, „nezavisno“ novinarsko udruženje ove države (to se desilo za mandata Nade Gaće i traje, ako se ne varam do danas)? Vidite da može, ma, sve može!

No, vratimo se NiNolovu u mutnom. Svake godine, dešavanja na marginama NiN-festa zanimljivija su od dodele. Nije tajna da mi je jedan od najdražih pisaca iz Srbije Sreten Ugričić. I onda, kad ga samoproglašena drugosrbijanska elita peščanički još nije komesarski obeležila za svoga, a nikako kao tamo nekog svačijeg pisca, još onda dok su me mnogi od udarnih elitaša na pomen njegovog imena pitali „e, a, ko ti je taj, majke ti“ i prisećali se tek kad im navedem (u prvih nekoliko godina njegovog ustoličenja) funkciju koju obavlja, jer knjige mu čitali nisu. Kasnije su ga peščanizovali, zatim i zacementirali u jednu Srbiju, jednu ideologiju, jedan krug, a Sreten delom nije pristao, delom možda i jeste, nikada se nije sasvim izjasnio, a nije da nisam pitala. Nije ni bitno, i dalje svim dragim ljudima čestitam božićne praznike citatima iz Sretenovih knjiga. Na primer ovogodišnji: „Kad se Princ i Pepeljuga prvi put poljube, biće to izdaja svega u šta su do tada verovali. Tako počinje sreća.“

Sretenova kritika NIN-ovke može biti tačna, ali da li je precizna, sveobuhvatna i zaista sretenovski moralna, pitam se od metafore sa Tomicom pa do sada. Sretenov bojkot i polemika o NIN-ovoj nagradi ne sme biti jednosmerna ulica. Ne sme se zataškavati. Ne sme se, međutim, polemisati samo o NiN nagradi. Tako počinje (ne)sreća.