Bili su ovo veliki dani za srpsko tabloidstvo. Ne mislim samo u njegovoj štampanoj (i televizijskoj) formi. Mislim na sve njegove mnogobrojne forme. Verovatno pogađate – reč je o – čudi me kako ga niko nije tako nazvao – „Brejviku iz Velike Ivanče“, koji je onomad u cik zore iz čista mira pobio trinaest ljudi. Razmere tragedije su, naravno, tolike da to nikako nije moglo biti predstavljeno javnosti kao štura, agencijska vest. Neizbežno su pokrenuta i mnoga, da kažemo, društvena pitanja, što je znak da nismo baš dibidus otupeli. Društvo u kome se događaju takve stvari mora da stavi prst na čelo. Tim pre što se takve stvari, samo sa manjim brojem žrtava, događaju na dnevnoj bazi.
I naravno, kako to već biva, u TV studija i redakcije nagrnule su horde analitičara. Neki su govorili pametno, neki su lupetali. Saznali smo da je ubica svojevremeno bio na „ratištu“ u Slavoniji, a dr Slavica Đukić Dejanović je odmah obznanila stručno mišljenja (dama je psihijatar) saglasno kome masovno ubistvo nema nikakve veze sa tzv. Vijetnamskim sindromom. Mani ti to – kao da nam kaže Slavica – treba da se pronese vest da učešće u ratovima (u kojima Srbija inače ne učestvuje) dovodi do toga da pobiješ komšiluk, pa posle niko neće da ide u rat. Što je sigurno, sigurno je. Meni, naravno, ne pada na pamet da, ovako nestručan, povezujem slavonsko ratište sa velikoivanačkim stratištem. Konačno, onaj Brejvik ni na kakvom „ratištu“ nije bilo. Drugo nešto hoću da kažem. Ali to ću reći na kraju.
Sada natrag, na tabloidnost. Prosto je neverovatno sa koliko je inventivnosti i detalja „ispraćen“ ivanački pokolj. „Istraživačko novinarstvo“ – inače u svim drugim stvarima ili kilavo ili nepostojeće – ovde je došlo do punog izražaja. Kompjuterske animacije! Izjave svedoka. Ispovesti preživelih! Da ne dužim – novindžije su dale sve od sebe da objasne neobjašnjivo i to sa što više detalja i u toj masi informacija se potpuno izgubila apsurdnost ubičinog lika koji je i „radni domaćin koji bi ti dao košulju s leđa“ i „naprasit, nervozan i drčan čovek“ i „siledžija koji svoju ženu tuče lancem“. Ali ako se izgubio ubičin, pojavio se naš lik, cenjeni publikume – lik beznadežne palanke trajno fascinirane nasiljem.
Da li mi je namera da opet pljujem po „golorukom srpskom narodu“? Jok, more! Ali nameravam da ishraknem jedan poveliki duvandžijski šlajm na srpski kulturni i politički mejnstrim, na čitavu tu kulturu i ideologiju nasilja kojima nas „branitelji srpskih interesa“ truju od zabavišta do postdiplomskih studija. To sam hteo da vam kažem na kraju. Živo me, međutim, čudi kako to da se nije pojavio nijedan preduzimljivi teoretičar srpskog preživljavanja u svim situacijama da vam da sledeći savet: obucite uveče pancir-košulju i spavajte pod šlemom.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
