Obračun bez krčmara

Odluku Saveta svakako treba pozdraviti, ali meni se – iako amateru u toj materiji – čini da bi državina borba neprestana bila mnogo efikasnija da nije tako gromoglasno najavljena. Setite se kako je vo vremja prohibicije radio Eliot Nes. Ćutke! U potaji! A zašto je tako radio? Zato što je računao na faktor iznenađenja, za koji drevni strateg Sun Cu tvrdi da je više od polovine pobede. Kao što je – to tvrdi moja malenkost – najava državnog obračuna sa ekstremizmom i kriminalom više od polovine poraza.

No dobro! Ne treba biti defetista. Država, čak i ovakva kakva je naša, svakako je jača i organizovanija od ekstremista i kriminalaca koji su onoliko snažni koliko je ona, država, bezvoljna i slaba. Nije ovo tautologija. Razmislite malo! Koliko je samo puta naša država najavljivala borbu protiv kusog ovog i repatog onog, da bi posle nekoliko dana državne pretnje prekrio ruzmarin i šaš. Svaki put kada bi država pripretila, a pretnju ne bi ostvarila, ekstremisti i kriminalci bi iz bitke, koja u suštini nije ni vođena, izlazili obesniji i jači. Izgleda da je „državnom vrhu“ konačno došlo iz dupeta u glavu da su Zvezdin i Partizanov stadion jako blizu Dedinja, što je, da kažemo, nezgodna okolnost. Osim toga, ekstremisti i kriminalci su počeli da karabase evrointegracije, a to je grana na kojoj ova vlada prilično udobno sedi, iako se srazmerno ubedljivo pretvara da to nije tako.

Možebiti da je naša država vaistinu odlučila da stane na rep samovoljnicima svih vrsta. U tom je treba podržati. Ali je treba i posavetovati. Ukoliko država misli da se izbori sa „nepravilnostima“, onda nužno mora – naravno u okvirima ustava i zakona – ostvariti sve pretnje izrečene posle sastanka Saveta za bezbednost. I ne samo da ih mora ostvariti nego mora nastaviti da ih ostvaruje do u beskonačnost. Država, cenjeni publikume, to je u svetu kome težimo rudarski posao, dočim je u Srbijici laka zabava, laki keš i vlaška magija. Naši državnici, čast vrlo retkim izuzecima, tradicionalno smatraju da je država metafizički entitet, neka vrsta babaroge, koja samom činjenicom da postoji uliva strahopoštovanje u duše svojih građana. Nema to veze sa životom, dame i gospodo. Čim građani – to jest najgori među njima – primete da država ošljari i drema, odmah uzimaju đem na zub i počinju da vršljaju kako im se navije Crven Ban. U tom smislu će država džaba krečiti ako se poapsi „ekstremiste“ da bi ih državino sudstvo koliko sutra pustilo na slobodu. Bude li tako, biće to obračun bez krčmara.