Država planira obračun sa huliganima – eto naslova u novinčinama koji je razgalio srce radnika, seljaka i poštene inteligencije. Razumem državu! Huligani su se i njoj i nama, sirotinji raji, popeli na glavu. Podržavam, dakle, državu.
Ali imam i neka zakeranja. Bojim se, naime, da i taj obračun ne završi kao i borba protiv korupcije, to jest kao mnogo buke ni oko čega. Biće, pretpostavljam, nekih apšenja, huligani će se pritajiti neko vreme, a onda će sve nastaviti po starom. Iz medicine znamo da treba lečiti uzroke, a ne posledice. Džaba, dakle, krečiš ako se pomoću antipiretika kurtališeš visoke temperature, ako nisi pronašao žarište zapaljenja i tu ga sasekao u korenu. Pa dobro, gde je onda žarište našeg zapaljenja? Šta kaže doktor Spok.
U državi koja bi da se obračuna sa huliganima, to jest u njenoj politici, eto gde. Da li ja to insinuiram da su naši državnici huligani? Ne, daleko bilo, mada se, pravo govoreći, i među njima pronađe poneki. Naša politika je, dame i gospodo, suštinski i tradicionalno nasilnička. Pretpostavljam da za tu tvrdnju ne treba navoditi dokaze, ali hajde da navedem neke. Ne znam da li ste primetili da u Srbiji neprestano besni građanski rat niskog intenziteta koji se eufemistički naziva “srpske podele”. Sukobi svih naših zaraćenih stranaka (uključujući i jebene) gotovo da se ne razlikuju od sukoba navijačkih grupa, a ta razlika se svodi uglavnom na to da sukobljeni političari u međusobnim obračunima ne koriste pajsere, noževe i pištolje. U prošlosti je i toga bivalo. Obnovite gradivo iz istorije, pa će vam biti jasno o čemu pričam.
Zašto je to tako? Iz prostog razloga, cenjeni publikume, što naše politike nastaju unutar kulture koja glorifikuje nasilje, koja je opsednuta ratovima, pobedama, pa čak – u nedostatku pobeda – i porazima. Pa, čekaj, reći će neki namćor, zar tako nije svugde na ovom svetu? Jeste, fakat. Svi su ratovali, svi su pobeđivali, svi bivali poraženi. Ama su u periodima mira akcenat pomerali na mirnodopske teme i dizali ruke od ratne propagande. Sa nama to nije slučaj. Ponekad imam utisak da je mnogim ovdašnjim dilberima prosto krivo što Srbija nije stalno u ratu. Ne mogu mirno da sede, neprestano guraju prste u stare rane, neprestano huškaju na krvoproliće, neprestano prizivaju hrvatskog boga Marsa. To, međutim, ne znači da su pomenuti dilberi neke velike bordžije. Ma jok, more. Takvi beže od prvih borbenih linija kao đavoli od krsta. Mogao bih vam satima raspredati o tim priključenijima, ali karakteri mi ponestaju, pa ću reći samo toliko da bi država, ako je rada da se obračuna sa huliganima, najpre trebalo da se izbori sa huliganstvom unutar same sebe. To jest – da spreči državni lopovluk, državni prostakluk i državno nasilništvo. Ostalo će doći samo od sebe. Po prirodi stvari, takoreći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.