Osma sednica

Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 23 i 24. septembra 1987. došlo je do konačnog razlaza Slobodana Miloševića i tadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića. Milošević se sa Stambolićem obračunao smenjujući Dragišu Pavlovića, predsednika Saveza komunista Beograda. Svemu je prethodio rast tenzija između Srba i Albanaca na Kosovu, protesti i nemiri u „južnoj srpskoj pokrajni“. Aprila 1987. Milošević je otišao na Kosovo, Srbima okupljenim u Kosovu Polju izgovorio čuveno: „Niko ne sme da vas bije“. Postao „novi Karađorđe“, heroj srpskih medija koji su vrveli od anti albanske kampanje, a kosovskim Srbima objašnjavali da ih samo Milošević može spasiti i rešiti probleme. Onda je u kasarni JNA u Paraćinu vojnik na odsluženju vojnog roka Aziz Keljmendi ubio četvoricu i ranio još nekoliko vojnika. Histerija je time dobila na intenzitetu.

Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, blizak Stamboliću, prvi se javno usprotivio anti albanskoj kampanji i Miloševiću. Sazvao konferenciju za novinare, na kojoj je upozorio da se situacija na Kosovu ne može popraviti „olako obećanom brzinom“, vanrednim stanjem, populizmom i nacionalizmom. „Neuravnotežene reči samo stvaraju histerično raspoloženje koje čini stvari samo lošijim, a ne rešava problem“, upozorio je Pavlović, zaključujući da „strastvene reči mogu samo doneti vatru“. Smenjen je posle dve nedelje, a vatra, u vidu ratova na tlu bivše Jugoslavije, stigla je koju godinu kasnije. Pavlović je umro 1996. u Beogradu, Ivan Stambolić ubijen na Fruškoj gori 2000. a Milošević umro 2006. u Hagu.

Mnogi Osmu sednicu smatraju uvodom u krvavi raspad nekadašnje Jugoslavije. U čemu je sličnost sa predstojećim Samitom EU-Turska? Teško je reći ko će biti „briselski“ Pavlović, Stambolić, Milošević, ali poređenja između bivše Jugoslavije i EU sve su češća. Slovenački ekonomista Jože Menciger je još pre dve godine govorio: „Sličnosti postoje i nema smisla izbegavati ih. Sličnost je i to da su velike razlike u razvijenosti članica ili nekadašnjih republika, zbog kojih je i primena jedinstvene ekonomske politike pod znakom pitanja“. Ako ranijim ekonomskim razmimoilaženjima, naročito vidljivim tokom grčke krize, dodamo i aktuelne nesuglasice oko izbeglica, čini se da se EU ne piše dobro. Kao i rahmetli Jugoslaviji i EU je dobro išlo dok je bilo para, kredita, programa pomoći. Kad je zagustilo, pojavili se ozbiljni problemi, evo pukotina, svađa, ksenofobije, nacionalističke histerije, populizma… Stigli i „šiptari“, „četnici“, „ustaše“, „balije“… u vidu izbeglica sa Bliskog istoka i severne Afrike.

Razlika ima, naravno, puno. Jugoslavija je bila država kojoj je manjkao demokratski kapacitet, a EU je ipak uređen sistem. EU sigurno neće ratovati ni zbog ekonomske krize ni zbog izbeglica. Možda se neće ni raspasti, ali nesposobnost koju države članice pokazuju u (ne)rešavanju izbegličke krize, podrili su temeljne evropske vrednosti. Ko još u EU sme da govori o ljudskim pravima? Toleranciji? Nažalost, 7. mart teško da će nešto promeniti.