Patriotska pljačka

Sramna je količina zaobilaženja problema kada je Parada ponosa u pitanju. Godinama se ponavljaju nebulozne priče o zdravlju i bolesti, o porodici i rađanju („razmnožavanje“), o čudoređu, o vaspitanju i deci. Ekranima i novinama, i od vrata do vrata valja se licemerstvo i hipokrizija. Moralna panika, ovih dana posebno negovana, dostiže vrhunac.

A zamislite kako bi izgledalo kada bi u odnosu na Kosovo i Metohiju, i u odnosu na predloge za buduće pregovore, bila ugrađena i svest o onome što smo videli u emisiji „Insajder“ – „Patriotska pljačka“- da li bi se moglo pregovarati iz ugla tog saznanja, kakva su čuda i pronevere učinjene sa patriotizmom na čelu i u njegovo ime. Sednete za pregovarački sto, a onaj preko puta, kao i medijatori, znaju kakav je kvalitet vašeg patriotskog delovanja. A nije daleko od toga pomisliti da i ekonomski pregovori nisu bez konteksta, i da svi u pregovorima znaju identitete pregovarača. Kako bi bilo kada bi i u jednom i u drugom slučaju bilo nešto morala, ako već ne moralne panike.

Takav patriotizam i takav nacionalizam, koji je zaista pojeo svoju decu, jesu uporište poziva na nasilje povodom Prajda, i nije u pitanju nikakav zdravstveni problem, niti moralni, već je to rezultat politike bez morala, politike bez činjenja, bez stava, depolitizovane politike, politike nesposobnosti donošenja odluka, te su pozivi na državu koja to treba da reši pozivi za formiranje države zapravo, koja teško da postoji ukoliko se ne očituje, pa i ne formira stavom – kako prema Kosovu, tako i prema Prajdu.

Nije teško primetiti da kada god država nema stava, i nije u stanju da arbitrira, dolazi do referendumskih poziva, pa će se onda narod izjasniti, a najbolje je da se građani međusobno dohvate, pa ko je jači, tako će da bude. Dakle, „po mišljenju većine naroda“, što je samo isprika za nesposobnost i neodgovornost. Ili, čemu onda postojanje institucija.

Tako je pitanje Parade institucionalno i političko pitanje, ili pitanje u odnosu na koje se pokazuje postojanje ili nepostojanje institucija, te političke kapacitiranosti da se država pridrži, ili da se uspostavi kao vladavina prava i sloboda građana. „Oni traže hleba, a vi im bacate krvave glave“ (Bihner, „Dantonova smrt“).

I onda nastaje šaljukanje sa onima koji prete nasiljem, kakva je veza između izgovaranog i činjenog, ili kakve veze ima sam miting protiv nezavisnosti Kosova sa „bočnim“ „događanjem naroda“ i paljenjem stranih ambasada i divljanja Beogradom. Videli smo da ima. Pitanje je sasvim jednostavno: ukoliko jednoj manjinskoj grupi, bila ona na ulici ili u zatvoru, preti opasnost, onda je elementarni red da ona većina građana tu grupu uzme u zaštitu. Red je i da političari, koji, između ostalog, treba da deluju i primerom, stanu ispred onih koji bi mogli da budu povređeni. Zašto je to toliko teško? Zašto jednom ne probaju, zašto jednom ne rizikuju, možda bi dobili više glasova. Možda bi poneko rekao i da su hrabri?

Kada nešto hoće da se negira ili odbaci, onda se obično operiše pojmovima: kontroverzan, provokativan, pamfletski; to znači da se možemo skloniti u sopstveno filistarstvo, malograđanštinu i podobnost, u neslobodu i neodgovornost. Nasilje je godinama „naša svetlost i naša tama“. Zadati strah, uceniti nasiljem, zatvoriti ljude u preživljavanje kod kuće, „u krugu porodice“, opustošene tim istim nasiljem, proisteklim iz busanja u nacionalne i patriotske grudi iz kojih su „duša“ i „duhovnost“ isterali srce.