Politika negacije

Šta im je zajedničko, da li opažate? Vidi se to iz aviona. U svakoj od tih patetičnih i gromopucatelnih polurečenica nalazi se neko „ne“ ili neko „neću“. Te dve, kako se to kaže, rečce sama su srž svih srpskih politika. Kao u onom (lošem) mačo men vicu koji ženu definiše kao salo oko ženskog polnog organa, tako bi se i srpske politike mogle definisati kao mnogo buke oko „ne“ i „neću“. „Ne“ i „neću“, to su dva stuba na kojima počiva Srbija. Kad god iz usta srpskih veledržavnika čujem navedene nagacije, uvek se setim primera jednog ruskog generala na umoru, opisanog u jednom klasičnom ruskom romanu, ne mogu da se setim kom. Ali ti nije ni bitno za našu priči.

Elem, carskom generalu koji je celog (dugog) života bio zdrav kao dren i koji se – po običaju kao dren zdravih ljudi nije mnogo bavio razmišljanjima o zagrobnosti i ostalim metafizičkim tricama i kučinama – jednoga se dana približio smrtni čas. Nije bio nešto naročito bolestan, starost, cenjeni publikume, expiration date. Ali general se – što vojnicima i priliči – ne predaje. Izdaje naređenje: dovedite lekara. Dok je lekar stigao do generala, generalu duša stigla do nosa. Ali general se, opet, ne predaje. Sagnite se, sagnite se, govori lekaru, a kad se lekar sagnuo, general, pun poverenja u medicinu, izgovara sledeće reči: Ja neću da umrem! Razumete li vi mene, gospodine. Ne-ću da-um-rem. Epilog: uprkos snažnoj volji general je premetnuo svetom, a život je nastavio da teče dalje.

Mene, da prostite, Srbija sve više podseća na blaženopočivšeg generala, uz napomenu da Srbija, ovakva kakva je, ne bi dogurala ni do čina podnarednika. Neće ovo, neće ono, neće ni ono što hoće, neće ni ono što neće i ne propušta priliku da u toj stvari pokaže jedinstvo državnog vrha koji uvek nešto neće i bez prestanka ponavlja: ne, ne i ne. Ja, dame i gospodo, tokom svog (već podugog života) nikada nisam dokučio postoji li uopšte nešto što Srbija hoće, ima li ičega na ovome svetu čemu bi Srbija rekla „istorijsko da“, onako odlučno, kao što je drug Valter rekao „ne“ drugu Kobi. Pokojni Đinđić je pokušao da tu nešto promeni, da pozitivizuje Srbiju, ali Srbija mu je jednoglasno rekla – ne! I nastavila da neće. U stvari da oće Crven Ban. Koji, uprkos što ga u stvari neće, redovno dobija. I to u velikim količinama.