Pop, učitelj i mučitelj

Samozvani pravoslavni iscelitelji usmrćuju nesretnike ne bi li ih izveli na pravi put, pomahnitali mladići polivaju benzinom i pale vršnjake (obećavajući da će paljevinu ponoviti, samo da izađu iz mardelja), neki još pomahnitaliji mladići odgrizaju uši drugim mladićima. Ova se zemlja, dame i gospodo, pretvorila u zverinjak sabornosti kojim odjekuje skandiranje „Srbija, Srbija“, „Nole, Nole“.

Sve se to, da kažemo, stopilo u jednu amorfnu masu u kojoj je nemoguće razlikovati popa od ministra, ministra od lokalnog siledžije, lokalnog siledžiju od uvaženog akademika. Svi pomenuti dele isti svetonazor, istu kasu, isti čanak i svi duvaju u istu, sabornu tikvu, iz koje lapću ličnu korist.

Takozvana država Srbija i takozvani srpski narod, koji su do pre trideset godina na monaštvo i sveštenstvo gledali kao na smrdljiv sir, u jednom trenutku su se presaldumili i sveštenstvu i monaštvu dali odrešene ruke, pa čak i licence to kill. Posle Gazimestana veliki deo monaštva i sveštenstva SPC počeo je da se ponaša kao da je iznad zakona, a zakonodavci i zakonočuvari su ih u tome štedro pomagali. Ruka ruku mije, tako to ide u nas Srba. Zna se da su pop, učitelj i sreski načalnik, ujedinjeni u slavskoj sarmi, stubovi srpstva i čekićstva.

U tom smislu je patrijarh Irinej blagoizvoleo uputiti sitno pismo nekom kadiji iz niške nahije u kome kadiju umoljava da nekog grčkog popa koji je izazvao tešku saobraćajnu nesreću umesto u istražni zatvor smesti u bratski manastir na tihovanje i pokajanje. Dobar je čovek, glagolji patrijarh, dogodila mu (čuj njemu, a ne dvama žrtvama) se nesreća, pa nije red, da onako duhovan sedi u buvari. Šta ono piše u evanđelju? Bogu Božije, caru carevo. Zašto se Irinej pača u carska posla. Zašto car Tomislav ne protestuje što se duhovni pastir meša u svetovna posla. Evo zašto: zato što duhovni pastir imperatorov štrajk glađu iz vlastoljubivih pobuda proglašava za bogougodni post i dariva ga jajetom. Sprdačina sa Bogom, sa religijom, ne može izaći na dobro. I tek neće.