Pozovite 92

Tu vidimo urođeni uslovni refleks koji se javlja kod familije Vučić kad ugledaju kameru u nezgodnom trenutku – odmah bi da je gase svojeručno. Te nije isključeno da i onaj žandarmerijski kamerman uskoro bude prebačen na B92 info kanal. Ionako im fali jedan da snima onu emisiju o crnoj hronici: „Pozovite 92 (info)“.

Olja Bećković je ovih dana otkrila da je „Pozovite 92“ omiljena premijerova emisija. Premijer koristi svoje građansko pravo da kao svaki savesni građanin pozove 92 kad god primeti nešto sumnjivo. Na B92.

Jednom je, kaže Olja, neki izveštač iz Berlina u vestima od 16 sati primetio da za premijerovu posetu Berlinu ne vlada veliki medijski interes. U vestima od 18.30 ta rečenica je misteriozno nestala zagubivši se u lavirintima „Bulevara u pet do pet“. Dok su svi ostali mediji javili, jelte, da takva medijska histerija u Berlinu nije vladala još od koncerta Bitlsa. Pošto svi srpski elektronski mediji premijera tretiraju ko da je rođen u Vitlejemu.

Premijerova omiljena rečenica, kada govori o slobodi medija, zapravo jeste: „Jesam li vas ja nekad zvao u poslednje dve godine?“ Čak je i Neša Stefanović, prateći tu logiku, jednom u Utisku pitao: „Jesam li vas ja nekad zvao…“ Ostalo je još samo da, recimo, Jadranka Joksimović pita: „Jesam li vas ja nekad zvala?“, pa da u Ustav unesemo član: „Sloboda medija je zagarantovana sve dok novinar ne prizna da ga je neko nekad zvao“.

Imao sam svojevremeno čast da osetim kako to izgleda kad vas Vučić pozove jer je primetio nešto sumnjivo. U vašem tekstu. Istina, tad još nije bio ni premijer, ni naprednjak, a ni evropejac, bio je, nećete verovati – radikal. Naime, u nekom kolumnističkom uratku osvrnuo sam se na opštepoznatu okolnost da su se Toma & on, dok se Srbija 1999. teritorijalno sužavala, teritorijalno proširili za dva mala četvorosobna stana dobijena od Vlade Srbije za zasluge u razvijanju kosovskog zaveta.

U nedelju ujutru, kad sav pošten svet spava, zove glavni urednik, i kaže: „Zvao Vučić. Mnogo je ljut. Traži tvoj telefon. Da mu dam?“

– Ne daj mu. Zvaću ja njega – rekao sam i posle nekog vremena obrnuo ga, ko veli, da ispoštujem čoveka.

– Gospodine Petroviću, vi ste napisali da smo Toma i ja dobili četvorosobne stanove – čuo sam s druge strane dobro poznati glas budističkog monaha u šestom stadijumu nirvane.

– Hm! Pa šta tu nije tačno?

– Vidite, Toma jeste dobio četvorosoban, ali ja nisam. Ja sam dobio trosoban – objasnio mi je.

– Ajde! – prvo je što mi je palo na pamet u tom istorijskom trenutku, a i dan-danas mi je žao što već u sledećoj kolumni nisam objavio ispravku: „Izvinjavam se gospodinu Vučiću što sam napisao da su Toma i on dobili četvorosobne stanove. Vučić je dobio trosoban.“

Ako je spreman da zbog jedne suštinski nebitne sobe zove novinara nedeljom u devet ujutru, sigurno se pitate šta li tek radi sada kada je postao i lično ubeđen da je rođen u jednosobnoj pećini u Vitlejemu.