Da u politici nema prijatelja i neprijatelja već samo interesa, poznato je odavno, ali građane ovih prostora Bog dao duševne i emotivne, te mnogo volimo da uprostimo stvari. Onda, umesto da pokušamo da se, po sebe što bezbolnije, prilagodimo surovim odnosima u međunarodnoj politici i nađemo svoje „mesto pod suncem“, radije vodimo beskonačne „borbe sa vetrenjačama“ u kojima se pozivamo na pravdu, pravo i naravno prijatelje, koje ponekad čak nazivamo večnim i prirodnim. A gde su prijatelji, tu su i neprijatelji.

Katkad se desi da nas prijatelji verolomno iznevere, neprijatelji prijatno iznenade, a spisak prvih i drugih zavisi i od nacionalno-verske pripadnosti, kao i političkog opredeljenja. Srbi su tako devedeset i neke pevali „Priča se, priča da Rusi dolaze“, Hrvati su koju godinu ranije uživali u „Danke Dojčland“, a moji Bošnjaci pevali nisu, ali zato rado mašu bajracima Republike Turske.

Sve nas, ipak, vezuje ljubav prema nafti i skoro svim jugoslovenskim narodima i vladarima prijatelj je bio Moamer el Gadafi. Rado su Gadafija obilazili predstavnici bivših jugo-republika željni da prodaju svoju robu i kupe naftu. Interesi su se pomešali sa obostranim simpatijama, ali ovaj jugoslovenski zet, politički učenik i poštovalac rahmetli Josipa Broza, posle 42 godine izgleda napušta vlast. Naravno ne milom već silom i to kombinovanom, NATO-pobunjeničkom. Gadafiju, njegovim sinovima i borcima mora se priznati da se lavovski bore, ali „šut s rogatim“ ne može, pogotovo kad se udruže zapadne sile željne jevtinih energenata. Prijatelju Stjepanu Mesiću pukovnik se javio pre nekoliko dana, potvrdio je bivši predsednik Hrvatske, a da li se Gadafi javio i nekom ovdašnjem prijatelju za sada ne znamo. Možda nije, možda jeste no mnogi bi sad verovatno da zaborave to prijateljstvo.

Dok borbe za Tripoli još traju, kakva će biti post-Gadafijeva Libija niko ne zna. Treba se nadati da će uspeti da izbegnu mračnu sudbinu Iraka i Avganistana, kojima oslobađanje od nedemokratskih režima, nije donelo ni stabilnost ni mir. Gledam široke libijske mase koje u centru Tripolija slave rušenje zloglasnog diktatora (pre neki dan na istom mestu čini mi se bile brojnije pristalice istog). Srećni, veseli, nasmejani… Drago mi je zbog njihove sreće, ali plašim se da za koji mesec ili godinu ne počnu Gadafija da prave od blata. No, valjda neće. Kako li će Gadafijev izvestan pad preživeti njegovi brojni simpatizeri u zemlji Srbiji? Da li će neko početi da briše silne grafite po Beogradu „Izdrži pukovniče“ i slično? Ili da iz svojih foto albuma uklanja slike susreta sa Gadafijem? A naše bliske ekonomsko-političke veze sa Libijom? Ruske kompanije su već objavile da ne očekuju obnovu poslova u Libiji nakon što pobunjenici učvrste vlast. Umesto njih, ubaciće se, gle čuda, kompanije onih zemalja koje su podržale i vojno pomogle pobunjenike. Čemu mi onda da se nadamo? Ministar odbrane Dragan Šutanovac je izgleda oprezan optimista i nada se nastavku poslova u Libiji. Ja nisam. „Javlja“ mi se da će Libija uskoro priznati nezavisnost Kosova i da će Srbija ostati bez milionskih poslova u vojnoj industriji.

Ode, dakle, još jedan prijatelj Srbije u ropotarnicu istorije. „Neprijatelji“ su, međutim, na broju. Na listi „neprijatelja“ Nemačka tradicionalno zauzima visoko mesto. Nisu za to „zaslužni“ samo Prle i Tihi, ali „kada kroz filmove Nemce posmatramo isključivo kao neprijatelje, onda mora da se zaboravi da je svaka modernizacija Srbije uvek bila isključivo vezana za Nemačku“, navodi Goran Nikolić iz Centra za novu politiku. Podseća da su Nemci bili nosioci modernizacije i da su u Srbiju doneli praktično sve – od železnice, preko krompira, do klavira i kreveta. Tako je nekad bilo, a juče nas je posetila nemačka kancelarka Angela Merkel. Beogradskim sagovornicima je poručila očekivano – da članstvo u EU zavisi i od normalizacije odnosa sa Kosovom.

Prijatelja i neprijatelja u politici nema, a interesi pokazuju da je Nemačka glavni privredni partner Srbije. U Srbiji posluje oko 250 nemačkih kompanija, do sad su uložile 1,5 milijardi evra i direktno zapošljavaju oko 20.000 ljudi. Robna razmena u prošloj godini bila je 1,987 milijardi evra, za prvih pet meseci ove godine 943 miliona evra. Ne treba da pevamo „Danke Dojčland“ zbog toga, jer Nemci ne ulažu u Srbiju iz ljubavi već svojih interesa, ali malo pragmatizma nam ne bi škodilo. Naravno, ako želimo da budemo u EU, a ukoliko mislimo da nam je bolje da budemo ostrvo van ove organizacije, onda ništa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari