Da nema Antonića, trebalo bi ga izmisliti. Nešto mi juče bi do poštenja u politici, pa svratih na sajt NSPM da vidim šta poštenjačine pišu. Kad tamo, na udarnom mestu, Antonićeva jeremijada naslovljena „Raskol – poslednje zlo“. Apokaliptični ton naslova obećavao je zanimljivo štivo. U koje sam – ne časeći časa – odmah uronio. I šta? Šta da kažem – standardni Antonić, nedremani borac protiv imperije. Saglasno borcu, Srbija je u nedavnoj prošlosti imala tri autoriteta, tri stuba unutrašnje kohezije, a to su: Koštunica, vojska i SPC. Nijedan od tih stubova, saglasno Antoniću, nije bio „pod kontrolom imperije“. Imperija to, razumljivo, nije mogla tolerisati, pa se uz pomoć petokolonaša dala na posao rušenja stubova.
Prvi je, kako junacima i dolikuje, kalirao Koštunica. Sa osamdeset odsto podrške u glasačkom telu, spao je najpre na četrdeset, pa – konačno – na današnjih (precenjenih) deset odsto. Hajde da budem blagonaklon, može biti da su imperijalisti i domaći izdajnici združenim snagama opanjkali Čitluk Sahibiju i oduzeli mu glasove; nije on baš omiljena ličnost na Zapadu, a – osim u svojoj sekti i među dopisnicima NSPM-a – nije bogme ni kod kuće. Ima tu još koječega. Da rečemo, sve da je Sahibija ostao na veličanstvenih osamdeset odsto podrške i da drži svu vlast u državi – što mu je i bio cilj – sve bi bilo gotovo isto, samo malo ljigavije. Čime hoću da kažem: ne znam šta je dobila ili izgubila Imperija, a šta smo dobili ili izgubili mi?
Sada dolazimo na militarno pitanje. Po Antoniću, ugled Vojske Srbije urušile su nevladine organizacije, a naročito popečitelj vojni, Šutanovac. Ne znam kako ovo da komentarišem. Ima nevladinih organizacija, izaberimo nasumice, i u Rusiji i u Francuskoj; i tamo ti kleti pacifisti (u stvari agenti Imperije) osipaju drvlje i kamenje po oružanoj sili. Pa ipak, ugled tih armija uopšte ne opada. A zašto je to tako? Iz prostog razloga što vojska po prirodi stvari svoj autoritet zasniva na disciplini i sili oružja, a jok na dopadanju ili nedopadanju među populacijom. Kada imaš ono dvoje, imaš i ugled i autoritet. U suprotnom – jok, more. Setimo se šta je ono Staljin rekao o papinim tenkovskim divizijama. Njegova, Staljinova, Krasnaja armija u većem delu sveta uopšte nije imala ugled, još je manje bila omiljena, ama je imala ogroman autoritet.
Sa crkvom je – glagolji vitez Slobodan – najteže išlo. Da ne bi „Blica“ i još par novina, nikada ne bi došlo do raskola. Ali krenule su priče o pedofiliji, o korupciji i još koječemu i šta? Bez obzira na to što su sve te priče bile istinite, neprijatelj je uneo razdor u sinod i sada smo suočeni sa „poslednjim zlom“. Kakvim zlom? Antonić ne objašnjava, ali se iz konteksta sluti da je nešto u vezi sa eshatologijom. Svejedno što su slični raskoli uobičajena stvar u pravoslavnom svetu. U Grčkoj, recimo, ima čak sedam raskolničkih crkava, pa nebo i zemlja na mestu. No dobro, mi smo posebni, a ko zna – pita se Antonić – hoćemo li uopšte preživeti. Evo i odgovora: hoćemo, viteže, samo ako nam i tebe ne uruši imperija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
