Majko mila, samo ti znaš koliko volim srpski komentarorluk, samo ti znaš kolika je moja ljubav prema svim tim bezimenim velikanima, samozatajnim, tankoćutnim osobama koje – o svom ruvu i kruvu – nedremano bdiju nad srpskom sudbom kletom. O, kako su samo neprejebivi, o kako se od njih ništa nečasno i antisrpsko ne mere sakriti. Šta da ti kažem, majko? Teško bi nama bilo bez njih. A sa njima nam baš nam dobro ide.
Čemu ovaj lament? Eh, čemu? Frustracije, cenjeni publikume. Ceo moj – već podugački život – bio je posvećen jednom jedinim cilju: sakrivanju činjenice da sam saradnik Udbe. Da sam, kako se to kaže, živeo i radio – recimo – u Norveškoj, možda bih i zavarao trag, ali tu sam gde sam, tu gde – zahvaljujući moronskoj pronicljivosti – nikakvih tajni nema. Pre par godina prozborio sam sa ovog mesta nešto o tome kako nam napretka nema dok se ne otvore Udbini dosijei i taman bejah pomislio da sam vama, cenjenom publikumu, zamazao oči, kad oćeš Crven Ban. Eto to ga budni komentator. Kaže: Basara insistira na otvaranju dosijea da bi prikrio svoje veze sa Udbom.
Gde je tu moronluk? Evo gde! Ja, naime – za razliku od nekih kolega – nikada nisam krio svoju bliskost sa bezbednosnim strukturama. Naprotiv! Vaktile sam je, doduše bez pokrića, isticao u prvi plan. U mladosti sklon avanturizmu, po prirodi stvari sam često dolazio u susret sa organima gonjenja. I šta? Ličnu kartu, molim, rekao bi pandur, a moja malenkost bi odgovarala: Kolega, zaboravio sam je negde, samo vi pozovite stanicu i pitajte za pukovnika Basaru, sve će vam se kasti. I da vidite, ponekad je funkcionisalo. Češće, međutim, ne. Najčešće je bivalo: Ajde ti, pukovniče, u apsanu, pa čemo ujutru videti šta ćemo i kako ćemo.
A pusta apsana, učiteljica srpskog života. Sećam se ko da je juče bilo: Palača u jednom kraju, rešetke na drugom. Cigare i šibice oduzeti, pertle skinute, pravna država na delu, nema labavo. I tako, dreždeći na suvo u apsanama naše zemlje ponosne, od duga vremena sam se odavao sam razmišljanjima o nekom danu u dalekoj budućnosti u kome će policaji, umesto da postavljaju zamke nedužnim prolaznicima bez lične karte, jurnuti u poteru za razbojnicima kojih – ni vo vremja ono – nije manjkalo. Džaba sam, izgleda, fantazirao i krečio. Ali sam čin zadržao. Udba nema milosti ni prema svojim pukovnicima, ako malo popiju i ako ne ponesu ličnu kartu, tako je to išlo u zemlji ljudi posebnog kova. Da ne dužim i da ne kenjam više; pukovnik sam Udbe i tim se dičim, a za dodatne informacije, stisnite muda i obratite se Udbi. Ako već niste „na vezi“.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.