Ratne igre

Te podela, te pregovori, te tamte, te vamte, a sad kaže da ne treba isključiti ni rat. Ako kažemo, veli Ivica, da ratovati nećemo, to otprilike znači da unapred slabimo našu poziciju, valja – glagolji dalje Ivica – održati ravnotežu straha. Dobro, mišljenja naših političara su tradicionalno varijabilna, ali problem Kosova nije. Problem je konstantan. A naš problem je što politikanti nemaju mišljenje o tome šta uraditi sa tim problemom.

Kad je već o problemima reč, treba skrenuti pažnju na jednu činjenicu koja se brižljivo čuva od domaće javnosti ili se bar nikada ne pominje. Naš problem na Kosovu nisu Tači, Redžepi, ROSU, itd. – oni su, formalno pravno, samo odmetnuti građani Republike Srbije. Naš problem je baza Bondstil. A da nije te baze, ne bi, dame i gospodo, bilo ni „nepostojeće“ države Kosovo. E sad, kad bi se Dačić na čelu mupovskih tenkovskih divizija uputio ka Kosovu, zapovednik rečene baze bi to shvatio kao napad na njegovo ljudstvo i na njega lično. Što takođe ne bi bio naročit problem da njegovo ljudstvo i on, zapovednik lično, nisu pripadnici takozvane US ARMY.

Svi smo videli u mnogim ratnim filmovima da ta Army nikada ne ostavlja drugove u nevolji, pa u tom smislu, naše tenkovske divizije ne bi stigle ni do Jarinja i Brnjaka, a nebo nad Beogradom bi već bilo prekriveno takozvanom agresorskom avijacijom.

Elem, ratne igre i zveckanje oružjem takođe su deo politike, ništa to nije novo, samo treba znati protiv koga se igra. Dačić to dobro zna, ali isto tako zna da se izbori bliže i da biračko telo prosto vapi za epskim patosom. Zna Ivica isto tako dobro da se iz prazne puške ne puca i da je na oficirskim sabljama nekada pisalo „ili me ne vadi, ili me upotrebi“. Ali eto, izbori se bliže. Izbori su, cenjeni publikume, srce Srbije. Kosovo je tu samo metafora.

Osim toga, što rekli Crnogorci u onom vicu, šta ako pobedimo Ameriku. Tek smo onda u problemu. Jer, ako je verovati Ćosiću, mi uvek dobijamo rat, ali gubimo u miru. Vaistinu – šta? Šta, ako, na predsedničkim izborima ubedljivu pobedu odnese Albanac – što ne bi bilo nemoguće – pa Bajram Redžepi umesto u Prištini zasedne u Beogradu?