Razrešenije Vasilijevo

Evo, čitam pre neki dan, da se u sestrinskoj, katoličkoj crkvi kardinalna, da kažemo, homoseksualnost prećutno toleriše. Može biti da bi se tolerisala i ovde – a fakat dugo se i tolerisala – ali Vatikan ima veliku prednost u odnosu na SPC. Ne samo da je odvojen od italijanske države nego je i sam suverena država. I – kao i svaka suverena država – na suptilan način nastoji da državne novinčine drži pod kontrolom. S druge strane, novinčine iz Vatikanu susedne Italije, kakve su da su, ipak nisu ispostave tamošnje Udbe. Ovo ne znači da bi se rimski tabloidi ustručavali da objave snimke nekog biskupa spuštenih gaća. Jok, more. Objavili bi, još kako.

Ali to ne bi imalo famoznu političku pozadinu. Da ne bude zabune: smatram da je Vasilijevo razrešenije i za državu i za crkvu jako dobra stvar i čak idem korak dalje u zilotizmu: da sam ja recimo Sabor SPC, ne samo da bih razrešio Kačavendu nego bih ga i raščinio. I to dibidus. Ne, dakle, u čin jeromonaha, nego bih ga vratio na početak – u čin iskušenika. Nek krene ispočetka. Tako su to radili drevni oci. A nije zgoreg reći da su najbolji među njima kao đavo od krsta bežali od episkopske časti. A oni najbolji među najboljima odbijali su i jeromonaški čin. Osećali su se nedostojnim. Bilo pa prošlo. Došo drugi vakat.

Nije sve tako crno, cenjeni publikume. Ima u SPC puno uzornih monaha i episkopa. Pa gde su, pitaćete? Zašto ih nema u javnosti? Odgovor je krajnje jednostavan: Tamo su gde im je mesto – u anonimnosti otšelništva. Da su medijske ličnosti, svakako ne bi bili uzorni. Utuvi već jednom, narode tvrdovrati: Hrišćanstvo i šou-biznis, biznis uopšte, nikako ne idu zajedno. A hrišćanstvo i politika – tek to ne ide. U početku se mnogim dilberima čini da ide i da je to baš dobra stvar, ali pre ili kasnije, kada pukne tikva, kada izbiju nesuglasice, stvar se crkvi obije o glavu. Mislite o tome, časni crkveni oci. Pazite šta radite. Tehnologija napreduje. Kačavenda se može napraviti i u fotošopu.