Evo nama Radoša Ljušića u ulozi književnog kritičara i istoriografske savesti. Gde drugde nego na srbobranskom sajtu NSPM. Ljušićev „prikaz“ mog romana „Početak bune protiv dahija“ školski je primer ambiciozne beslovesnosti, decenijama uspešno zabašurivane iza zastora Srpstva i Srbije. Ovaj se istoriograf četvrtaste glave i zanemarive inteligencije, koji je tričavu karijeru napravio sicflajšerskim memorisanjem značajnih istorijskih datuma „prepoznao“ među romanesknim „nerođenim istoriografima“, što je povredilo njegova patriotska osećanja, pa je gromoglasno progovorio na dupe.
Odmah moram da kažem: rđavo se Radoš prepoznao. Osim u jednoj fusnoti gde sam mu pripisao nepostojeći, ali u svakom slučaju njega dostojan spis, nikada u životu nisam pročitao niti redak Ljušićevih istoricističkih palamuđenja. Niti imam nameru. Kao što je u istoriografu Alimpiju Tešiću takođe pogrešno prepoznao istoprezimenog Gojka. Čega je Gojko, pretpostavljam, svestan. Ne bi trebalo da si Ljušić laska sam sebi. Kao i u stvarnom životu, on je i u „Dahijama“ apsolutno beznačajna ličnost, seiz, čauš i spoljni momak naših aktuelnih dahija.
Pa, šta nam to Radoš glagolji kroz patriotski anus? Uobičajeni repertoar. Dakle: ruženje naroda, odsustvo patriotizma, zlonamernost, antisrpstvo i pročaja. Nije mu to za zameriti. Razumljivo je da sa raspoloživim mentalnim aparatom Ljušić nije u stanju da razume fikciju, imaginaciju, ironiju i još niz stvari karakterističnih za moderni roman. Još manje je u stanju da razume da „kontradatirana“ zbivanja iz perioda ustanaka nemaju u romanu nikakve veze sa stvarnim događajima, nego se bave idiotskim interpretacijama takozvanih „nerođenih istoričara“. A tek nije u stanju da razume osnovnu ideju „Dahija“ – problem endemskog srpskog bratoubilaštva.
Ili Ljušić misli da su kumoubistva, regicidi, dinastički, četničko-komunistički i posleratovski pokolji izmišljotina iz mog romana. Opet kažem: besmisleno je sporiti se sa Ljušićem; rekoh već da je čak i u taboru znamenitijih konfiskatora srpske istorije Radoš beznačajna ličnost. Toliko beznačajan da se za njega čak ni u SANU nije našlo mesta. Zbog čega je Radoš gorke suze lio. Usput naivno razotkrivajući dubine orijentalnog pokvarenjaštva pomenute bratije. Nije zgoreg podsetiti da je upravo decenijski teror takozvane „nacionalne inteligencije“ od Srbije napravio pustu, ksenofobnu zemlju, ogrezlu u duhovnu i materijalnu bedu. Zbog svega toga – u duhu poetike „Dahija“ – predlažem Ljušiću da se podvrgne transplantaciji glave. Koju god drugu da mu prišiju, biće to bolje i za njega i za otečestvo. A ovu, postojeću, treba preparirati i postaviti je iznad ulaza u SANU.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
