Šestooktobarci

Kako unisono vele udžbenici, bio je to jedan od najvećih događaja u istoriji Zapada, kao i prekretnica u razvoju društva koje nazivamo modernim. Međutim, da li je tako delovalo samim učesnicima na terenu? Volter, Ruso, Didro, Holbah i većina ostalih prosvetitelja koji su svakako znali šta rade i šta (da) misle bili su mrtvi pre tog 14. jula. A da li su se buržuji, seljaci i lumpenproleteri na ulicama tokom revolucije osećali kao „prekretničari“ istorije? Dok su izvlačili Luja XVI i Mariju mu Antoanetu iz kreveta u Versaju sigurno jesu, ali posle? Kada je revolucija krenula svojim vrludavim tokom? Ili su se razočarali i trudili samo da sačuvaju imovinu i glavu?

Jer, kako veli učiteljica života Vikipedija, tokom tih deset godina revolucionarnih radnji trajali su i ratovi Francuske sa ostatkom Evrope (1792-1802). A u tom periodu, politiku nove Francuske odlikovale su i dramatične unutrašnje političke borbe i sukobi. Oni su kulminirali u Teroru (1793-1794), u kojem je nova vlast revolucionara pogubila oko 40.000 svojih građana, dok i sama nije skončala pod sečivom giljotine. I tako napred-nazad beše sve do Napoleona Bonaparte. Koji je samo deset godina nakon pada Bastilje pučem od 18. brimera ukinuo celu tu gužvu, sebe proglasio konzulom koji vlada dekretima i koji nikome ne polaže račune. Iako je Napoleon ideale Revolucije zatim „širio Evropom“ – što je eufemizam za ratove, pljačke i ubistva – on sam je već 1804. godine sebe proglasio za novog cara. Kako su se tada osećali jurišnici na Bastilju, ako su imali sreće da prežive ovih petnaestak godina? I da li su i oni kukali jer se nije dogodio – „Šesti oktobar“? Kao što u slučaju revolucije ovdašnje, one od 5. oktobra 2000. godine, dotični razočarano kukaju.

Ova isuviše hrabra paralela između dva, naravno, sasvim različita događaja, 14. jula 1789. i 5. oktobra 2000, tiče se jedino paralele u vezi sa izneverenim očekivanjima. Nije van pameti spekulisati o razočarenju Francuza koji su ginuli za republiku i zatim se samo petnaest godina kasnije probudili u novoj apsolutnoj monarhiji. Dok su se i za to vreme i političke vođe revolucije svim snagama upirale da budu novi apsolutisti, kalifi umesto kalifa, vladajući uz više ili manje terora. Dakle, šta su osećali kada je republika koju su na (pre)kratko stvorili u uličnoj borbi ubrzo pojela njihove drugove, uz ratove, masovnu krizu i prateću nemaštinu? Prosvetiteljstvom zadojen Karl Marks je pedeset godina kasnije Napoleonov puč iz 1799. godine nazvao – „tragedijom“. Sve ono što smo u reprizama imali posle bila je, naravno, farsa. Pa ipak, malo ko će danas osporiti nasleđe 14. jula, kako god se osećali neposredni akteri tog velikog datuma. Francuska revolucija, traljava, kilava i zajebana, kakva je realno bila nakon pada Bastilje, jeste temeljno izmenila francusko društvo, a ubrzo i planetu. To što nakon kotrljanja glave Luja XVI (ili pak glave Robespjera) po ulicama Pariza nisu potekli med i mlečni proizvodi uopšte nije naročiti problem za istoriju niti neobičnost za društvenu nauku. Drugo je pitanje što to jeste bio realni egzistencijalni i emocionalni problem tadašnjih građana Pariza. Ali nemojmo njihovu razumljivu nesreću i nezadovoljstvo učitavati u (be)značaj Francuske revolucije. Isto je i sa petim oktobrom.

Dakle, nemojmo relativizovati doprinose petooktobarske revolucije – da, revolucije – činjenicom da petnaest godina posle živimo u nesrećnom i generalno skaradnom društvu. Taj datum jeste bio jedan od najvećih dana novije istorije ovih prostora, dan kada su građani uzeli stvar u svoje ruke i sukobili se sa vlašću u želji za demokratijom, slobodom i boljim životom. I treba ga se sećati sa ponosom, a ne pametnjakovićkim cinizmom, šta god Vuk Drašković danas pisao za „Danas“. Uostalom, šta smo veće, pametnije i bolje uradili u proteklih 25 godina, od 1991. do uskoro 2015. godine, osim tog 5. oktobra 2000? I kao što je nasleđe Francuske revolucije danas svuda oko nas globalno, isto je i sa petim oktobrom na lokalu. Činjenica da smo (pre)osetljivi na cenzuru i gušenje slobode medija – nasleđe je petog oktobra. Kao i fakat da se te slobode danas guše u rukavicama i na finjaka, drhteći pred Mater Evropom, umesto bahato dugim cevima, robijom i ubistvima. Neposredno pre 5. oktobra, opozicioni lideri i novinari su bili žive mete za službe državne bezbednosti i njihove ubice, a samo nositi bedž „Otpora“ značilo je rizikovati pendrek u guzici. Takva vremena naprosto jesu iza nas. Svako kome je to malo ili nedovoljno ili ima kompleks više vrednosti ili boluje od akutne amnezije. Ili je u iluziji da živi u švedskom filmu. Zatim, činjenica da se manje-više pošteno broje glasovi i u skladu sa tim smenjuju vlade od 2000. godine naovamo – takođe je petooktobarstvo. Dođavola, ovo je i sama činjenica da mnogi predstavnici vlasti uopšte mogu da otputuju u inostranstvo, a kamoli da im tamo neko pruži ruku i priliku za slikanje. Neverovatna činjenica da nas iko želi u svom društvu nakon etničke klanice koju smo zaku(va)vali gotovo prekjuče zapravo je za raspamećivanje – i imamo da zahvalimo petom oktobru za to.

Umovi mnogih drugosrbijanaca koji obitavaju u dihotomijama devedesetih podvriskuju jedno „Jesmo li se za to borili?“ kada vide Aleksandra Vučića kao premijera, Tomislava Nikolića kao predsednika, Ivicu Dačića kao šefa diplomatije, a Aleksandra Vulina kao nešto u Srbiji. Ironično, ali – jesmo se za to borili. Protiv vladavine jedne partije, bilo demokratske, bilo jogi letačke, koja je u suprotnosti sa željama građana i koju odlikuju katastrofalne greške u vođenju države. Dakle, nema posebnih i jednakijih od drugih, uključujući tu i Demokratsku stranku i njene sekte i nastavke. Uostalom, pogledajmo samo Srpski pokret obnove. Činjenica da pojedinci koji su bili sa druge strane barikada 5. oktobra 2000. godine danas takođe drobe o demokratiji, vladavini prava, evropeizaciji, reformama i modernizaciji – zapravo je najveće nasleđe i pobeda Petog oktobra.

Sve ovo znači i nepopularnu činjenicu da se šesti oktobar i te kako dogodio i da on traje do danas. Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović, Boris Tadić, Ivica Dačić, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić jesu (bili) „šestooktobarci“, kakvu god ulogu u petom oktobru imali ili ne. Sve dok se na evropskoj platformi dobijaju izbori koji se pošteno broje, vlast smenjuje u parlamentu, a građani mogu da nose razne bedževe i partijske hemijske olovke unaokolo bez rizika od državnog aparata sile – šesti oktobar je bio stigao. Sasvim je drugo pitanje što su mnogi od nas petog oktobra zamišljali da će stvari izgledati drugačije nego što izgledaju danas. U revoluciji su velike oči. Ali uzimajući u obzir džakove novca koje smo bacili u municiju za mitraljeze, tenkove, topove i minobacače, te sistem koji je celu poslednju deceniju 20. veka funkcionisao na korupciji i kriminalu, ove zamisli su naprosto bile nerealna (a ne izneverena) očekivanja. Kao što iskustvo Francuske revolucije (po)kazuje, nije moguće istinski razmontirati neki sistem ni za par godina, čak i kada ne pruža otpor, a posebno ne za par meseci ili dana. I zato, sintagma „šesti oktobar“ jeste nešto suvislo kada upućuje na potrebu i želju za radikalnijim, dalekosežnijim i sveobuhvatnijim dekonstrukcijama dotadašnjeg sociopolitičkog sistema nalik na bageraško rušenje raznih „Bastilja“ dan ranije. Ali ona je istovremeno i naivna i pomalo neuka sintagma koja ukazuje na to da se sociopolitički procesi, pa i političke revolucije, ne poznaju dovoljno. Osim ako se nije previše čitala naučna fantastika, a ne realna istorija. Istinske diskontinuitete istorija ne poznaje, bar dok društvo ne raspali asteroid ili sveopšta zarazna bolest.

Naravno, niti je Đinđić Robespjer, a Koštunica Fuše, i niti je Tadić Danton, a Vučić Napoleon. Ali svi su oni šestooktobarci koji su na različite načine baštinili tradiciju petog oktobra. Bilo prihvatanjem, bilo odbacivanjem tog ruksaka nasleđa od suzavca i vodenih topova. Svima im je, međutim, zajedničko to što su peti oktobar – uzimali u obzir. I upravo to je i 14. juli 1789. godine učinilo ključnom tačkom istorije. Pad Bastilje je uzimala u obzir i termidorska reakcija i novi car Bonaparta, a niko osim par fanatika nije kopao po grobovima Burbona pod lipom u nekakvom francuskom Požarevcu. Iako je stanovništvu bilo izuzetno teško. Na isti način će neke buduće generacije, kada se dovoljno odmaknu, nepristrasnije posmatrati 5. oktobar 2000. I zato, lamentirati nad davno prošlim „šestim oktobrom“ najčešće znači nostalgično sedeti skrštenih ruku jer se naša nerealna očekivanja osećaju izigrano. A istina je ta da mi još uvek živimo tu permanentnu revoluciju. Samo ako razočarano odustanemo od vrednosti petog oktobra, tek tada je istinska reakcija pobedila. Ne dozvolimo joj taj aristokratski luksuz.