Pobednik se vratio na mesto pobede. Pardon, inspirator na mesto inspiracije.
Dakle, Vilijam – ali ne Bil – koji je, sam sebi, za života, još ranije otkrio spomenik na glavnoj prištinskoj štrafti.
Dakle, Voker – ali ne Džoni „Šetač“ – zvanično se, kao promoter predizborne kampanje Kurtijevog Pokreta „Samoopredeljenje“, prošetao najmlađom prestonicom u Evropi.
A Emil Vlajki, Hrvat, Jevrejin i humanista (i profesor mi, za vreme mog kratkog boravka u Sarajevu, osamdesetih), juče inaugurisan za potpredsednika Republike Srpske.
Profesor je ovde namerna digresija samo stoga što je, u svojoj knjizi „Informativno djelovanje“, citirajući Lenjinovo „ideje postaju sila kada prodru u ljude“, došao do najkraćeg, a najdirektnijeg određenja pojma propaganda: u dve reči, „prisilna sugestibilnost“.
Ako se baš i ne sećate ko je Vilijam Voker, nosilac visokog kosovskog odlikovanja i počasni građanin Albanije, niste krivi. Sve što vam se ružno izdešavalo u životu, obično pokušavate da zaboravite. Jer, ljudi, većinom, osim što rođenjem dobiju i, više ili manje, urođene sugestibilnosti, kako rastu, tako, sve više i više, razvijaju sklonost priklanjanja većini, sve nastojeći da postanu članovi određene grupe.
Kako Kosovo, među Srbljem, sve više postaje nepoželjna reč („izrazna“, govorila su deca, u vreme mog detinjstva), taj oportunizam, to podilaženje „mejnstrimu“, nalazi i svoje opravdanje u sferi čiste egzistencije.
Dobro, za Račak ste sigurno čuli.
Kao neposredan povod za napad NATO pakta na Srbiju, iskorišćena je akcija srpske policije 15. januara 1999. godine u tom kosovskom selu, u kome je bilo uporište bataljona OVK „Sadik Šalja“ – pisaće neka neutralna istorija, očišćena od srpskih ili albanskih emocija.
Sutradan, u pratnji novinara, u selo stižu pripadnici međunarodne verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom i zatiču leševe (po albanskoj verziji: civila; po srpskoj: naoružanih ljudi) u jednom jarku.
Korpulentni brka, penzionisani američki oficir Vilijam Voker (sad ste se i njega setili), u funkciji međunarodne mere pravde i vrhovnog „arbitra elegantiae“, to, iz prve, proglašava masakrom, o čemu istog momenta obaveštava generala Veslija Klarka i Ričarda Holbruka i – tada je počelo da pada po našim glavama… Bil Klinton i Joška Fišer su kasnije tvrdili da je Račak za njih bio prekretnica, da je upravo tada „dara prevršila meru“! Jer, zvanično obrazloženje za tromesečno bombardovanje Srbije bilo je isključivo „sprečavanje humanitarne katastrofe“, iako bi neki surov matematičar lako dokazao da je broj žrtava, na obe strane, na srpskoj i albanskoj, pre početka NATO akcije, bio na desetine puta manji nego od trenutka kada je intervencija započela.
Šef finskog tima patologa Helena Ranta koja je, na terenu, ispitivala „slučaj Račak“, deceniju posle, priznala je da je izveštaj iz marta 1999. pisala pod pritiskom junaka naše priče Vilijema Vokera koji je zahtevao „jače reči“.
No, naknadna pamet nije pomogla ni oficijelnoj Srbiji, ni Srbima i Albancima kojih više nema. Ni to što je događaj u Račku koji se našao u prvotnoj haškoj optužnici protiv pokojnog Slobodana Miloševića, kasnije iz nje povučen!
Po principu, koga je briga za istinu, nije važno kako se zove – bitno je da „vrši posao“. Možda zato iz biografije Džordža Buša Juniora pamtim baš onaj detalj u kome opisuje kako je nesrećan što intervencionisti nisu našli oružje za masovno uništenje u Iraku (beše li baš to neposredan povod za agresiju na Irak?), a srećan je valjda, ako sam dobro zapamtio, što Sadama više nema…
Justicijin opunomoćenik za Kosovo umešao se opet u naše živote u trenutku kada kosovski Srbi prelamaju treba li da izađu na izbore za prištinske institucije i u momentu još jedne, bože me sačuvaj, „preporuke“ naše Vlade: Kao, ne treba, ali ne baš tako odlučno „ne“, da ne bi mogli i da izađu!?
Šef nekadašnje verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, pravični i nepristrasni Vilijem Voker, reče, naime, pre neki dan, da podržava ideju o ujedinjenju Kosova i Albanije, pošto, kako vizionarski argumentova stvar, „postoje veliki razlozi da žitelji Kosova i Albanije razmišljaju o zajedničkoj budućnosti, da razgovaraju o njihovoj zajedničkoj budućnosti i ako dođu do pozitivnog zaključka, onda neka to bude“. I, da – našim državonosiocima dade i besplatan savet pride: „Pre nego što dijalog Prištine i Beograda počne, vlasti u Srbiji treba da se izvine za ono što je Beograd uradio pre i tokom 1999. godine na Kosovu.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
