Nismo mi baš uvek izvan svetskih trendova. U nekima smo čak i „lider“. U administraciji straha i sinhronizaciji emocija, na primer. A opet – čak i kada se uključimo u trendove i postanemo „svetski“ – ostajemo nekako naši. Kao ono pivo – prećutaću koje, da ga i ja ne bih reklamirao – koje nas je, je li, othranilo. Kad nam je bilo najteže.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Nakon terorističkog napada na STC, poznatijeg kao 11.9, ovde često pominjani fenomenolog, Pol Virilio razvio je interesantnu teoriju koja otprilike kaže da su moderne države umesto da se bave administracijom interesa – što im je vekovima bilo u opisu radnog mesta – u jednom trenutku posrnule i počele da se bave administracijom straha od terorističke pretnje, a to administriranje su zasnovale na sinhronizaciji emocija. Nije to – kaže Virilio, a davno je rekao i Propovednik – ništa novo pod Suncem, stara je to pojava – da sad ne navodimo primere – jedina novost je da se poslednjih decenija sve ubrzalo.
Da ne bismo zalazili u sitna crevca fenomenologije brzine i ubrzanja – nema se karaktera za to – pozabavimo se sinhronizacijom emocija. Šta bi to moglo biti? Polako, prepričaću. Kad se, recimo, avion zabije u soliter ili kad pukne teroristička bomba – tako to otprilike postavlja Virilio – sinhrono sa njom eksplodira i jedna mnogo opasnija „naprava“ – informatička bomba koja ne razara samo mesto napada, nego se – zahvaljujući globalnoj umreženosti – širi na ceo svet. I šta? Istog trenutka svet je sinhronizovan u strahu od terorizma koji je u praktično strah od svega, svakoga i svačega. Jer to i jeste oružje terorizma. Terorista može biti svako. I svugde.
E, upravo taj strah posrnule države koriste da bi uvaljivale svakojake dubare svojim sluđenim građanima jer – pazite, u borbi protiv svega i svačega logično je da se koristi sve i svašta. Ne trčite sad pred rudu, neće biti teorija zavera, druga je stvar u pitanju, a ni za nju neće biti karaktera, a nije ni od značaja za našu današnju temu.
A naša tema je – veza između izricanja presude Radovanu Karadžiću, administracije straha i sinhronizacije emocija? Kako se dan P(resude) bližio, zemljom Srbijom se širio nekakav nejasan strah kome je, kako smo videli, podlegao i Oco, pa je srpski narod i senat blagovremeno upozorio na mogućnost da „ekstremisti“ pohase i „destabilizuju“ Srbiju. Da bi izbegao tu opasnost – na koju je upravo upozorenjem (doduše nenamerno) huškao, Oco je – u sadejstvu sa naklonjenim mu medijima i medijskim ličnostima svih boja – poradio na sinhronizaciji emocija. Ovako je to išlo: dobro, de, jeste Radovan brljao po Bosni, ali i drugi su brljali, pa nisu osuđeni, a osim toga – Republiku Srpska (čitaj – Dodikova guzica) presudom Karadžiću je ugrožena, a to mi …pogađajte šta… kako šta, jest li zaboravili jučerašnje gradivo – pa NIKADA NEĆEMO dozvoliti. Sinhronizacija je, kako vidimo, uspela, a da li će uspeti išta drugo – mrka kapa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
