Slike i prilike

To, konačno, nije ni važno. Nemojte gubiti pasoše i ne pravite sranja po inostranstvu, pa nećete ni doći u priliku da svraćate u naša veleposlanstva, gde će vas ubuduće sa duvara, ravno u oči, gledati Tomin strogi, ali pravični lik.

Ja sam svojevremeno poslom zalazio u razne ambasade i mogu vam posvedočiti da sam na portrete predsednika nailazio samo u bašelčilucima arapskih zemalja. I to ne svih. Ko bi, recimo, očekivao da u kabinetu ambasadora Libije ne bude portret rahmetli Muamera Gadafija. A nije ga bilo. Dočim je u najbližem mi komšiluku, u ambasadi Libana, visila velika slika tadašnjeg predsednika Emila Lahuda. Znam šta vas kopka! Šta je, kada sam došao u Nikoziju, visilo u ambasadi SRJ? Ništa, brate. Miloševića ni od korova! Go zid. Na koga sam ja malo posle okačio jednu lepu repliku Trojeručice. Treba reći da Koštunica nije insistirao da mu se slike kače po ambasadama.

Što je u neku ruku i red, bar kada se radi o republikama. U republikama je – znamo to iz poznavanja prirode i društva – nosilac suvereniteta narod, a ko će uslikati onolike milione ljudi, pa se zato umesto naroda u kancelarijama i „salonima za prijem“ po republikanskim embahadama zapandrčuju državni grbovi, a jok predsednici koji su, da kažemo, privremeni.

To je poštovao i Jego ex Sijatelstvo, Tadić, iako je baš voleo da se slika. Da ne dužim: posle Tita u ambasadama raznoraznih naših država predsedničkih slika nije bilo, sve donedavno, do početka Tomine ere. Dobro, ne treba preterivati, ne treba u Tominim slikama gledati otvorene znake diktatorskih ambicija, u Tominim slikama treba gledati samo Tomu i njegovo poimanje politike, koje se – istini za volju – konceptualnosti što se tiče – ne razlikuje bitno od prethodničkih. Hajde da ne budemo nakraj srca, hajde ovako da pretpostavimo da džumhurbaškan ovako razmišlja: eličije će bolje raditi ako im stalno budem na oku. Ali slično je razmišljao i Tito. Pa su mu portreti završili na đubrištima.