Vickast je i pronicljiv momak Vlada Kecmanović, jedan od najmlađahnijih korifeja srpstva i čekićstva. Prepoznao se Vladimir u mojoj sintagmi „rodoljupci-ćosićevi-dupeljupci“, pa se promptno oglasio u Danasu, što je sasvim ok, ali, da tako kažem, stvari nisu poređane baš onako kako bi Kecmanovićev ego voleo da jesu ili da nisu, sasvim svejedno.
Budući da nemam dlake na jeziku, ja bih, da mi je to bila namera, napisao ovako: „kecmanović-rodoljubac-ćosićev-dupeljubac“, što nisam učinio, čisto zato što se Kecmanović nalazi na samom začelju liste dilbera na koje sam mislio. Verovatno će s vremenom napredovati. Za sada je tu gde jeste.
Siguran sam da u Zagrebu ima mnogo mislilaca i pisaca Kecmanovićevog formata, samo sa obrnutim nacionalnim predznakom, kojima se gadi sve srpsko, uključujući i srpske pisce, ali ja ne vidim razlog zašto bi zbog toga Srbiju i srpske pisce zabolelo dupe, kao što i mene savršeno boli dupe za Kecmanovićeve viskoparne argumente i insinuacije. Neka se i agramerski dilberi i naši dupeljupci kuvaju u kazanu sopstvene zlobe, provincijalnosti i zatucanosti. Sami su ga zakuvali. Sami nek se skuvaju. Sami nek se pojedu.
Ima, cenjeni publikume, u srpsko-hrvatskom/hrvatsko-srpskom svetu gomila hipersenzitivnih i hiperambicioznih tipova koji pripadnost ovoj ili onoj naciji smatraju svojim vrhunskim kvalitetom (a to često i jeste slučaj) i kojima se naprosto ne može objasniti zašto je ignorisanje srpskih pisaca štetno za hrvatsku kulturu, a zašto beogradski skup o Krleži srpskoj kulturi donosi veliku korist. Princip reciprociteta je možda funkcionalan u politici, u kulturi sigurno nije. Domete jedne kulture određuje širina ( i neprestano širenje) njenih horizonata, spremnost da se smelo suoči sa svojim svetlim i svojim tamnim stranama i otvorenost u susretu sa drugim kulturama. Ako to nije tako, a naši se rodoljubivi dupeljupci trude da tako nipošto ne bude, onda se začas posla sa Krleže, Hrvata, komuniste, katolika i šta ti ja znam šta sve ne, pređe na Tomasa Mana, recimo, zato što je protestant, Nemac i zato što se u Berlinu ne prave simpozijumi o srpskim piscima. A od Tomasa Mana do Šekspira samo je mali korak, jer se ni u Engleskoj ne organizuju dani velikih srpskih pisaca u koje, pretpostavljam, Kecmanović ubraja i sebe. Zašto bi se inače toliko bunio?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
