Nadam se da mu Vava Petković neće zameriti što sam kidnapovao naslov njegovog romana. Ne bez neke, kako ćemo videti. Ima tome poodavno otako sam sa ove tribine srpskom narodu i senatu blagoobznanio da problem Srbije nisu loše politike, nego loša psihologija i da iz srpske kolektivne psihologije, ovakva kakav jeste, nikada neće proizići dobra politika, kao što se od takozvanih govana – ma koliko ih mackao marcipanom i posipao vanilin šećerom – nikada ne može ispeći ukusna pita.
Psihologiju je, znamo to iz ličnog iskusta, vrlo teško promeniti, ali je zato promeniti politiku krajnje lako, dovoljno je da okreneš ćurak, proglasiš „više nego ubedljivu pobedu“ i Bog te veselio. Budući da je Srbija, u toku svog razvojnog puta, promenila sve raspoložive političke kožuhe i ćurke i da se samo zato što smo nominalno hrišćanska zemlja nije upustila u eksperiment sa džamahirijom (mada u svim njenim politikama ima pomalo džamahirije), na kraju smo, „našnarodski“ rečeno, doterali cara do duvara, to jest do ovog stanja neurotične letargije i ekstroverznog povlačenja u sebe. Jesu li ovo apsurdi? Jesu! Ali ovo je Srbija.
Na osnovu, što reko CESID, vremenskog uzorka od trideset godina, koliko na ovaj ili onaj način pratim ovdašnju politiku, došao sam do zaključka – koji možda posluži kao okidač za debatu – da u Srbiji, bez obzra što na pravi pogled stvar izgleda dibidus drugačije, u stvari ne vlada ni Janko ni Marko, nego slepa, ciklična sudbina koja se – nemajući prolaz prema napred – pretvara u nadole usmerenu negativnu spiralu, što za posledicu ima sve ubraznije propadanje svega i svačega nakon svakog ponavjanja ciklusa.
Ovako to, krajnje uprošćeno, teče. Nakon perioda neurotične letargije i ekstrovertnog solipsizma – jedan od takvih PMS-ova je upravo u toku, negde je na sredini procesa – u Srbiji iznebuha nastaje pomama tobožnje istorijske, je li, rešenosti da se „okrene list“, i iz te pomame abrakadabrom iskrsne neki vožd, koji si laska da ga je izabrao narod, iako ga je u stvarnosti – ovo neće goditi voždovskim ušima – izabrala sudbina. I to na CESIDovom principu slučajnog uzorka.
Slično se, iz razloga za koje nemam dovoljno karaktera, povremeno događalo praktično svakom narodu na kugli zemaljskoj, ali u Srbiji se događa odvek i – izgleda – zauvek, tako da se upornost u masovnom srljanju u loše politike, obožavanju loših političara i preverznom uživanju u „dostojanstvenom“ propadanju više ne može objašnjavati pojmovima političke filozofije, nego pojavom koja se u psihopatologiji zove – prisilna radnja. Druga je stvar što društvo može biti pishički bolesno, a da su pojedinci u njemu mentalno zdravi, ali o tome ćemo više u nastavcima, a možda i javnoj raspravi koju bi valjalo pokrenuti. Za kraj – Bulazn dana: „Zora rudi, dan se budi, ustaj, Base, da predvodiš mase!“ Autor – „Mića“. Gde me nađe, Mićo, brate slatki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
