Sve je po zakonu

U knjizi „Danas, uprkos njima – prvih hiljadu dana“ Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik tih hiljadu dana sa akribijom stalosti prema sećanju, rekonstruiše, i kao akter i kao svedok borbe sa Zakonom o informisanju 1988, koji je potpisao tadašnji ministar informisanja u vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića, Aleksandar Vučić, a koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska udružena levica, između ostalog opisuje i „taj dan“: „Dogodilo se, konačno, ono što smo dugo već očekivali, našli smo se pred sudijom za prekršaje, po Zakonu o javnom informisanju Srbije. Tehnologija, koju smo konstatovali nešto kasnije, bila je sledeća: tužba po pravilu dolazi nakon 20 časova uveče, kada su u redakciji samo dežurni urednici i novinari, suđenje je zakazano za sutra u 11 časova (najzgodnije je da to bude petak, jer Služba društvenog knjigovodstva, gde treba da se uplati kazna ima subotom kraće radno vreme), presuda stiže sledećeg dana, pa ostaje samo nekoliko časova, da se pronađe novac i plati kazna.“

„Bilo, ne ponovilo se.“

Ovih dana, „Danas“ je platio kaznu.

U „Danasu“ piše da je Dan Graf, preduzeće koje izdaje Danas, ispunilo ono što se u Zakonu nalaže, da su u „Danasu“ ispunjene odredbe zakona, to jeste, da su zaposleni invalidi (osobe sa invaliditetom, po zakonu), ali da nemaju prikupljenu dokumentaciju. Ispunjeno je i ono što zakon nalaže, ali da još nisu dostavili dokumentaciju o tome, ovoga puta nadležnim poreskim vlastima. Ako je neko ispunio ono što Zakon zahteva, ne može biti kažnjen kao da to nije ispunio, makar i kasnio sa prikupljanjem dokumentacije o tome da je to ispunio. Ne može biti kažnjen kao da to nije uradio. Može trpeti neke procesne posledice, ali procesna posledica ne može biti da neko ko je nevin biva kažnjen. Kada se to uspostavi kao procesna posledica, onda se to zove teror.

Manje penale plaćaju globalne kompanije kada u nekom globalnom poslu kasne u izvršenju ugovora vrednih desetine milijardi dolara, evra, ili čega god hoćete. Penale kao što su nametnuti „Danasu“ uspostavljaju jedino zelenaši i zbog toga zelenašenje jeste krivično delo, a kad to radi jedan te isti režim u jednoj državi, onda to jeste teror (1988, 1999, 2011, 2014).

Protiv zelenašenja postoje sudovi, a protiv terora otpor.

„Baš želim da vas uništim“, izrika je jednog od dopunskih učesnika u suđenjima „Danasu“ 1998.

Gledam naslovne strane „Evropljanina“: „Uterivanje straha“, „Osvajanje slobode“, „Šta je sledeće, Miloševiću?“, „Kraj njegove ere“, „Srbija umire šapatom“ i „Zločin i kazna“.

„Uterivanje straha“ i „Osvajanje slobode“. Zelenašenje i otpor.

„Magazin Evropljanin u 13. izdanju objavljenom 19. oktobra 1998. donosi jedan od najhrabrijih tekstova napisanih u vreme režima Slobodana Miloševića (sa sajta fondacije Slavko Ćuruvija). Tekst „Šta je sledeće, Miloševiću“ zajednički su potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija i u njemu se, treba to ponovo pročitati, i sledeće: „Pišemo vam zbog odbrane slobode medija. Pišemo vam, međutim, i zbog mnogo značajnije stvari. U Jugoslaviji, bez proglašavanja ratnog i vanrednog stanja, primenjuju se i vanredne i ratne mere. A vi niste reagovali. Zašto? Da li zato što izbegavate da se suočite sa konačnim rezultatom vaše desetogodišnje vladavine? Da li zato što, umorni od vladanja, izbegavate odgovornost i prepuštate vlast grupi koja je pobedila u dvorskom ratu za kontrolu nad politikom, sudovima, novcem, policijom, tajnim službama, vojskom, univerzitetima, medijima, celokupnim društvom i državom? Ili zato što ste iscrpevši ogromnu podršku većine Srba, sa početka vaše vladavine izabrali repertoar političkih trikova, masovnih hipnoza i mitova, izabrali da sačuvate sopstvenu vlast ukidanjem Ustava i zakona, kao posrednika između sebe i građana, i vladate kao apsolutistički monarh.“ (Odluka o kažnjavanju „Evropljanina“ doneta je 24. oktobra 1998. godine, a odmah zatim sledila je zaplena imovine preduzeća i tiraža magazina „Evropljanin“ i lista „Dnevni telegraf“, oba u vlasništvu Slavka Ćuruvije.)

Već godinama u Beogradu i u CZKD-u radi Udruženje korisnika psihijatrijskih usluga i članova njihovih pozorišta „Duša“, njihove predstave (čudesan rad Rišara Grola, koreografa i reditelja), od kojih jedne evo na Bitefu, do te mere su uzbudljive i pune empatija za nas koji nismo u njima i nismo u udruženju, Arto je, naravno, bio u pravu, bolest je van psihijatrijskih ustanova.

Da li „osobe sa invaliditetom“ rade u „Danasu“, da. Da li i svi „drugi“ rade u „Danasu“, da. Da li su svi nezaposleni i osobe sa invaliditetom, za razmisliti. Da li smo svi „osobe sa invaliditetom“. Bez onoga „sa ponosom“, možda. Da li je bolje da radimo, ili da budemo nezaposleni, kao invalidi. Ako me pitate, ne. Šta bi na sve ovo rekli „Feralovci“, kolika je bila njihova cena. Koliki zelenaški penali. Po zakonu.