U zemlji šampinjona

Isti mi drugar kaže da se i domaći i strani putnici-namernici ibrete pred tim šampionskim spomenikom ovdašnje geačke tupoumnosti i prostačke hvalisavosti koji je potpuno zasenio plehanog kiborga koji se već godinama lažno predstavlja kao Nikola Tesla.

Pretpostavljam da su autori dobrodošlice imali na umu Novaka Đokovića i još par uspešnih pojedinaca i timova, pa su hteli da to svima unapred stave na znanje, da zlonamerni stranci ne bi nekim slučajem pomislili da su došli u jednu dibidus sjebanu i propalu državu ogrezlu u lopovluk i korupciju. Ne, bato! Lepo piše da je ovo zemlja šampiona, a ko drukčije kaže, kleveće i laže.

Ne gospodo, apsolutni sunovrat srpske kulture, do pre dvadeset pet-šest godina dobrodržeće stare dame, započet Miloševićevom revolucijom ološa, do naopakog savršenstva doveden tokom imbecilne Koštuničine satrapije i poentiran Tadićevim sportskim etatizmom, još uvek nije dosegnuo svoj vrhunac. Još ćemo se mi nagledati čuda i pokora dok autentična srpska kultura ne stane na noge i dok se iz nje ne porodi nova srpska politika, ako za to već u ovom momentu nije kasno.

Rekoh već da su me zmije ujedale, pa zazirem i od guštera, ali predizborna apatija i svenarodni prezir prema političarima možda ulivaju izvesnu nadu da bi jednoga dana moglo doći do nacionalnog otrežnjenja. Neće to biti prijatni i slavni dani, znamo da posle dugih pijanstava sledi žestok mamurluk. Ali ako se ne otreznimo, cenjeni publikume, ono što „zemlju šampiona“, čeka u bliskoj budućnosti, nešto je mnogo gore. Delirijum, bato.