Uvek to tako ide: tražim jednu knjigu, a nađem neku drugu koja me zainteresuje, pa dignem ruke od tražene, zavalim se u fotelju i krenem da čitam. Ovoga puta sam naleteo na „Drugi svetski rat“ Vinstona Čerčila (tomovi su to) za koje delo je, ako se ne varam, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nije to bio jedan od Komitetovih promašaja, bar ne veliki. Čerčil je bio čovek od pera, a imao je, bogme, šta i da kaže.
Da je ovde pameti, to bi štivo moralo biti obavezno za svakoga ko se u Srbiji bavi ili namerava da se bavi politikom. I to ne obavezno u smislu da ga uzmeš iz biblioteke i prelistaš nego, bato, da ga proučiš, pa na državni ispit. Pa ako položiš, vezuj mašnu i stavljaj Constantin vacheron na ruku.
Šta bi, dakle, naši političari mogli da nauče iz Čerčilovih pisanija? Svašta! Na prvom mestu da je u ozbiljnim zemljama politika ozbiljan, rudarski posao, a ne lažovska metafizika, estrada, prenemaganje, besplatno žderanje i karanje ambicioznih plavuša.
Osnovano se sumnja da ni ser Vinston nije bio gadljiv na ovozemaljska zadovoljstva, ali im se izgleda odavao onako usput, u pauzama krvavog posla. A posao mu je, vaistinu, bio krvav. Zapalo mu da bude britanski premijer u zaguljeno vreme Drugog svetskog rata. Wermacht na vrhuncu moći! Luftwaffe dominira nebesima. Evropa na kolenima. Samo ser Vinston i drug Tito pružaju otpor. Staljin još stoji po strani. Dobro, drugu Starom je bilo malo lakše jer je vojevao po vukojebinama i to part time, jer mu je glavni posao bila revolucija koja teče, bolelo ga dupe za razaranja, civilne žrtve i pročaja.
Nemačka se, dakle, ordija ustremila na Englesku. Gori London. Zalihe se tope. Snabdevanje nesigurno. Konvoji iz bratske Amerike neredovno stižu, potapaju ih nemačke podmornice. Sve manje rane i džebane, a pomoći niotkud. Sad, cenjeni publikume, dolazimo do poente. Mislite li vi (koji niste čitali Čerčila) da je ser Vinston zakukao, da se požalio na nepravdu, da se pozvao na istorijska prava Engleske? Jok, more! Smiren, lucidan, hladan kao led u čaši viskija, u zadnji čas pronalazi efikasna rešenja, smišlja lukave poteze i na kraju sa četvorostruko manje aviona od Nemačke, nanosi prvi poraz pobesnelom Maxu, pardon – Hitleru.
Koliko je to samo različito od prosedea naših političkih plačipički koji suočeni sa – istina povelikim, ali ne i nerešivim problemima – ne uspevaju da smisle ništa pametnije nego da nas pozivaju na „nacionalno jedinstvo“ i da kukaju na Zapad. Nekada se pevalo: Amerika i Engleska, biće zemlja proleterska. Mi smo bili zemlja proleterska, ali iz toga, nažalost, nismo izvukli nikakvu pouku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
