Utisak katastrofe

Pa zašto onda nisam alarmirao javnost? Zato što isto podivlja i pred prolećni pljusak i pred potop. Ni naučna meteorologija nije mnogo preciznija od moje grbače. Neke stvari se jednostavno ne mogu ni predvideti ni sprečiti. Ali mi, moderni, kao da smo to zaboravili. Klik mišem, ode mejl u trenu u Australiju. Klik na Tviter – ode tvit u beli svet. Tričave iluzije svemoći i kontrole! Ništa to nije novo. Setimo se da su, tamo negde, sredinom XIX veka samouvereni naučnici ponosno obznanili da je čovek napokon pobedio prirodu i da za njega, čoveka, više nema tajni.

E, baš im ga je (a i nama) tesno sašio Đura. Kad smo već kod čoveka i prirode, čovek, fakat, može donekle da promeni prirodu, ali isključivo sopstvenu. I sve nešto mislim da bi – kada bismo više radili na promeni sopstvene opake prirode – i ova okolna prema nama bila uviđavnija. Sad će namćori da graknu – evo ga, prava zadušna baba. Nemam ništa protiv. Da smo više slušali čismene zadušne babe, a manje zadrte ideološke dede, drugu bismo mi pesmu danas pevali, tvrd vam stojim.

Već sam najmanje sto puta napisao da Srbija bolje funkcioniše u ratu i u prirodnim katastrofama nego u miru i po lepom vremenu, pa bi od Srbije bilo lepo da (verovatno prvi put u istoriji) iz ovog potopa izvuče neku pouku. Setite se Andrićeve „Na Drini ćuprije“. Naiđe povodanj na kasabu i šta – Turci, Srbi i Jevreji se momentalno zbliže, zaborave na razlike, ispomažu se. Prođe povodanj – sve po starom. Ja se iskreno nadam da mi nećemo nastaviti po starom.

Ne nadam se, naravno, večitim, idiličnim poselima ovdašnjih zavađenih čaršija, ali se nadam da će svima iz dupeta doći u glavu da se kakva-takva ovosvetska sigurnost postiže isključivo solidarnošću i dobrom državnom organizacijom, a ne visokoparnim palamuđenjima i ćepenačkim svađama. Ajd, živi bili, preplivali pa videli.

I – za kraj – kako sam ja proveo dane povodnja? Eh, kako? Malo kod kuće, malo u onoj kafanici. Kod kuće sam vreme provodio čitajući, a u kafanici gledajući televizor. Klonio sam se preteranog „praćenja situacije“ jer mediji utrostručuju efekte svih katastrofa, a ne bi me začudilo ako bi se ispostavilo i da ih izazivaju. Najjači utisak mi ipak beše kad ono Overlord „na vladi“ udari rukom o astal i dreknu – Tišina tamo! Nije se to čulo još od Titovih vremena. Ali Titu to niko nije smeo da nabije na nos.