Veliki dan

Ko zna, s obzirom da imbecilnost sve više uzima maha, ne bi me začudilo da kroz par godina na zgradi MUP-a osvane i spomen-ploča sa recimo ovakvim tekstom: Došao je kad mu se navio Crven Ban. Potpis: Zahvalni navijači.

Da sve ipak još uvek nije tako crno, svedoči činjenica da Uroševoj svečanoj epifaniji nije prisustvovao popečitelj vnutrešnjih dela Ivica Dačić. Da je, počem, Sahibija na vlasti, takav se propust ne bi dogodio. Vaktile su Sahibijini poverljivi men in black iz takozvanih ministarstava sile (plus Kurta, plus Murta, plus udbaške novindžije) uredno sačekivali nepočinitelje koje bi savest naterala da se predaju i sa rečenima se zadržavali u dužim i prijateljskim razgovorima. O čemu li su, Bože, pričali? O tome kako da se nikada ne sazna o čemu su pričali pre nego što su se – silom prilika – našli na različitim stranama zakona, eto o čemu su pričali. Nije džaba Davičo, jedan od velikih poznavalaca Ozne, svojevremeno zapevao: Srbija je velika tajna.

Osim po Uroševoj predaji, prekjučerašnji dan će ostati zapamćen i po smrti Uga Čaveza, velikog borca protiv globalizacije i ostalih trica i kučina modernog sveta. Meni lično pokojnik je, Bog da mu dušu prosti, bio simpatičan. Za razliku od balkanskih, a naročito srpskih satrapa, ti latinoamerički poludiktatori imaju nekog stila i šarma, a to verovatno potiče otuda što (po svemu sudeći) vaistinu čvrsto veruju u nebuloze za koje se bore. Pogledajte recimo Fidela Kastra, koji je – ne bilo primenjeno – posaranjivao više od polovine svetskog diktatorluka i koji je još u stanju da održi višečasovnu govoranciju. Osim toga, stvar vrlo važna. Čavez nikada nije priznao Kosovo, što ga je učinilo miljenikom beogradske patriotske mahale i prinadležnih analitičara.

I tek kada je Ugo premetnuo svetom, pokazalo se kolike su u stvari sličnosti između patriotskih političara Srbije i Venecuele. Čavezov naslednik, izvesni Nikolas Maduro, ni izbliza tako harizmatičan i voljen kao Ugo, momentalno je počeo da širi istinu o vođinoj smrti. Otrovala ga Amerika, saopštio je Maduro gradu i svetu. Ne bih ja sad da se upuštam u tehničku izvodljivost izazivanja raka na daljinu (ili, izdajom, na blizinu). Konačno, Amerika nikad nije bila s raskida da se obračuna sa nepoćudnim južnoamerikancima. Ali je to uvek radila, da kažemo, u svom stilu, kaubojski, pištoljem. Rak – to dugo traje! Ko će to da čeka?