Vučela i Olivera

Pri tom – čovek (vrlo) punoletan, razveden, a Ravijojla slobodna žena i ja uz najbolju volju u svemu tome ne pronalazim ništa pikantno. Tim pre što je par krajnje diskretan. Naročito Vučela. Videh ga pre neki dan, na sahrani mog tasta, čas u društvu akademika, čas sa Koštunicom; i Olivera beše tu negde, ali – što bi rekao Petar Veliki – „u silansu“. Ni najžešći paranoik – a bilo ih je na Novom Groblju tušta i tma – ne bi uspeo da provali ovu masonsku zaveru. Pa se sad sve nešto pitam: što li Milorad i Olivera uopšte kriju vezu. Nema sukoba interesa. Pa nisu, bre, oni Nata Bekvalac i onaj njen đuvegija koji se razvode preko novina, evo već treći mesec. A i ta tajanstvenost je opterećujuća. Treba sve to demantovati. A šta da demantuješ, kukala ti majka. Kašalj, siromaštvo i ljubav se ne mogu sakriti. Ne mere to.

Evo, na primer, Sartr i Simon de Bovoar uopšte nisu krili svoju vezu. Naprotiv! Žan Pol je doduše bio prilično samozatajan, ali je Simon ulazila u tanka literarna crevca i do tančina opisivala uspone i padove znamenite ljubavi. Za pretpostaviti je da se Vučela i Olivera neće upustiti u tu vrstu literature, ama mene nešto drugo mori. Kakve li će vesti biti na naslovnim stranama kroz jedno pet godina? Jer, cenjeni publikume, kad se stvar jednom otisne, nema tu kraja. Neki dan osvanu naslov „Toma pojeo jaje i ćevap“, posle par dana još epohalnija vest – „Vučela u vezi sa Oliverom“. Pa šta drugo može biti udarno, da rečemo aprila 2017? „Aca Vučić pišao u javnom WC-u na Kalemegdanu.“ „Koštunica u vezi sa Kalamiti Džejn“. „Boža Đelić pojeo tramvaj na Slaviji.“

Trivijalnost postoji otkako postoji i svet, a izgleda da će ga i nadživeti. Nego, u neka starija i bolja vremena znalo se ponešto i prećutati. Isuviše smo se, ljudi, odali slobodi štampe. Izgubila se u toj pomami granica između privatnog i javnog. Između bitnog i nebitnog. I šta biva? Imamo naše pravo da znamo sve, a ne znamo ništa. Kuće na ulici, a javne stvari u ilegali. Živi bili pa dočekali naslovne strane novina iz budućnosti.