Mora da je moj televizor pomislio – „šta mu bi?“ – kad sam ga posle duže pauze preksinoć uključio u osam i pedeset nešto. Ne zna kleti televizor šta za srpsku javnost znači najavljeno Overlordovo raskrinkavanje državnih udarnika u emisiji „Upitnik“. Boli ga baš Crven Ban. Njemu su svi programi isti.

Sedim tako pred televizorom, a strepnja mi raste i polako postaje veća od nade. Pokušavam da zamislim šta se događa s one strane ekrana… Moja zemljakinja, Olivera, ni živa ni mrtva, krši ruke, nije šala, zabrlja li nešto – eto je na TV Ivanjica, pardon, Mladenovac; kamermani u dugačkim kožnim gaćama; iza svakog kamermana po jedna dobro naoružana „Kobra“, takođe u kožnim gaćama; Bujketu sekretarica donosi u kancelariju minakvu i praškove za smirenje živaca. Pičvajz opšti. Panika! I pročaja.

Overlord je, međutim, brzo relaksirao stvar. Najpre ćemo – rekao je – da obradujemo građane Srbije, da ih upoznamo sa najnovijim vladinim dostignućima u ekonomiji, spoljnoj politici, mostogradnji i putogradnji, pa ćemo onda – ako ostane vremena – prozboriti neku i o državnom udarništvu. Tako i bi! Procenti! Papiri! Grafikoni! Povećanje penzija i plata. Auto-karte! Ja ovo, ja ono. Ja tamo, ja vamo. Da ne dužim – stara priča sa nekim novim detaljima.

Doguzelja nekako emisija i do vruće teme – najave državnog udara – a Overlord ni pet ni šest nego reče da nikakvog državnog udara nije bilo niti će ga biti, da se on, lično, ne oseća ugroženim i da se tu zapravo radi o još jednom jalovom pokušaju „urušavanja vlade“. Meni je, da kažemo, vrlo drago što se Overlord ne oseća ugroženim, ali bi mi bilo mnogo draže kada se ugroženim ne bi osećali i ostali građani Srbije, što uopšte nije slučaj. Naprotiv! Kako, recimo, da se neugroženim oseća Slaviša Lekić, čovek koga je policajni doktor-popečitelj označio kao jednog od učesnika u (nepostojećem) državnom udaru. Kako – takođe recimo – da u blagodatima Vučićeve vladavine uživa moj dindušmanin, Đole Vukadinović, koga je lično Vučić u emisiji targetirao kao „analitičara koji je skupljao pare za Vlašku stranku, a sad muti vodu negde drugde“? Možda je i Overlord osetio da Đole pretenduje na premijerstvo. Ko zna? Srbija je velika tajna.

Kako, konačno, da se osećaju i mnogi drugi građani kada na konferenciji za štampu u zgradi SIV-a vide odred do zuba naoružanih i maskiranih policaja iza popečiteljskih leđa, dočim je policajna patrola na malo skrajnutijim ulicama Beograda muzejska retkost. „Kome smeta srpska policija“, ciknuo je Overlord kada mu je to Olivera pomenula. U principu, ne bi trebalo nikome da smeta, ali ima tu jedno „ali“. Mogao bih danima pisati o tom „ali“, ali ću u nedostatku karaktera Overlordu savetovati da na tren odloži Maksa Vebera i da se lati slovenskog brata, Antona Pavloviča, koji je vaktile zapisao da puška koja se na javnoj priredbi pojavi u prvom činu po zakonima dramaturgije mora opaliti u trećem.