Zaštitnik građana

Pobeda srpske rase. Nije to rečeno sa nekom programskom težinom, rečeno je onako u veselju i reklo bi se simpatično, otpevano, ritmizirano, „pobeda rase“. Identitet je prerastao naciju i iskazao se kao identitet rase. Ako mislite da je ova stvar sasvim bezazlena, neću reći da su i druge stvari izgledale bezazleno, jer to je očigledno svima dosadno dok se ne „dogodi“, a onda se pitamo kako je došlo do toga da „naša deca“ imaju takva uverenja, u skladu sa pojmom rase. I kakva je veza između pojma rase i nasilja, nije li to pitanje za sve institucije države, a ne samo za „Insajder“, („Nasilje u sportu“).

Istovremeno, sa krajnje prenapregnutom stvarnošću, Ministarstvo pravde nastoji da smanji ovlašćenja Zaštitnika građana i ugrozi rad jedne od retkih nezavisnih institucija u Srbiji, kaže se u saopštenju Kuće ljudskih prava (Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za zaštitu ljudskih prava u Srbiji i Centar za praktičnu politiku). U saopštenju se traži da Vlada zaustavi pokušaje Ministarstva pravde.

O čemu je reč? O tome da Ministarstvo pravde pokušava da iz nadležnosti ove institucije, Zaštitnika građana, izuzme kontrolu rada Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva. Je li to zbog toga što je zaštitnik građana (ombudsman) Saša Janković stavio primedbe na rad nepotpunog Visokog saveta sudstva?

Već duže vreme, i iz skupštinskih rasprava vidi se nerazumevanje institucije Zaštitnika građana i njegovih ovlašćenja po Ustavu. Bilo je i simpatičnih izjava zašto je to zaštitniku stalno nešto krivo, kada niko nema ništa protiv njega. Možda je pokušaj Ministarstva pravde da ograniči nadležnosti Zaštitnika građana, zajedno sa vlašću nad budžetom ove nezavisne institucije, dalji nastavak prakse da se može prozvati i kazniti neki šef samoposluge, ali vlasnik nikako, ili da se može uhapsiti neki lekar, ili službenik, ali se nikako ne može dovesti u pitanje sistemska uzurpacija i korupcija.

Svakako, ima mnogo ljudi koji svoju funkciju obavljaju tako što znaju za prećutne dogovore i mnogo „ne talasaju“, te se ne ističu u odgovornosti i revnosti. Međutim, ima i onih koji povereni zadatak shvate sasvim ozbiljno, i rade u skladu sa misijom i odgovornošću. Tako se dogodi i da sami postanu institucija, kao što toj instituciji daju puni i pravi smisao. I ugled, i poverenje. Upravo je tako sa našim zaštitnikom. Saša Janković je godinama gradio instituciju i identifikovao se sa njom. Pretpostavljam da je dobar deo građana naučio šta je to Zaštitnik kroz rad Saše Jankovića.

Međutim, izgleda da Ministarstvo pravde ima drukčije mišljenje, ono bi zapravo htelo da bude neprikosnoveno, to jest da se zaštitnik građana ne meša mnogo u svoj sopstveni posao, već da se bavi samo posledicama „na vrhu“ donesenih odluka, da popravi i spasi ono što se popraviti i spasiti može po odlukama Ministarstva pravde, Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

Ako nam je išta potrebno, onda su to institucije. I to nezavisne i autonomne institucije. Veoma je teško razumeti svrhu ograničavanja institucije Zaštitnika građana, tako evidentnog i jasnog voluntarizma vladajuće većine, što izbor Zaštitnika na sedam godina nastoji da spreči. Ili je svrha apsolutne vlasti toliko daleko od interesa građana i opšteg interesa društva. A i da je tako, može li se to građanima tako jasno staviti na uvid, tako jasno demonstrirati da je svejedno šta građani misle.

Nihilizam kao načelo vladavine ipak se u istoriji pokazao kao kratkoročan. Vladanje apatijom kao kontraproduktivno. U čemu je onda stvar. U tome da su građani izgubili poverenje u institucije države, i da sve više imaju poverenje u nezavisne institucije, a pre svega u instituciju Zaštitnika građana, po Ustavu.