Čas anatomije – moj obračun s njima

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } Ova tri literarno-teorijska dela daleko nadrastaju sam povod nastanka, jer se ne obraćaju samo direktnim oponentima, iako i njih ozbiljno kritikuju, nego se bave univerzalnim pitanjima, vezanim za opstanak onog što se zove duh vremena, ali i duh naroda, a kritikuju postojeće odnose u kulturi i politici, ideologiji i filozofiji društva koje je izloženo pogubnim uticajima sila koje – zamamno i perverzno – ruiniraju osnovu društvenog bića naroda, u kome pisci ovih tekstova žive i rade. Kao literarni proizvodi, sva su ova tri značajna dela sublimati visoko intelektualne analize stanja stvari, ali, što je još značajnije – to su dela koja pokreću na opštu pobunu protiv dekadentne i opasne učmalosti, koja ubija svaki tračak života i svetla, bez kojeg čovek nije čovek.

Vrlo je interesantno, samo po sebi, što se danas, u vreme postratne stratifikacije društvenih odnosa i grupa u Srbiji, kao i u ostalim državama naslednicama Jugoslavije, što se našao onaj ko će društvu da ponudi ogledalo sadržano u Konstantinovićevoj „Filosofiji palanke“. To samo sobom znači da je situacija u društvu takva da je – teško pametnom! – čoveku koji misli „dogorelo do nokata“. To znači da su zle zveri nacionalnog ubistva toliko konsolidovane da se njihov pritisak ne da izdržati. Ta dijagnoza bolesti društva na smrt, pokreće istu onu energiju koju su i pisci pomenutih knjiga, Krleža, Konstantinović i Kiš, morali duboko doživeti, kao mengele i bukagije, okove i prange, u koje su im gurali dušu i telo, na sramotu i na sprdnju civilizovane i kreativne misli.

Moramo se setiti svih kritički nastrojenih pisaca u istoriji – od antičke komedije do Gogolja, Sterije, Domanovića i Joneska, da bismo se našli na istoj talasnoj dužini sa pozorišnom idejom utelovljenja Konstantinovićeve „Filosofije palanke“, kako je to uradio Zlatko Paković kad je pristupio ovom štivu sa ciljem da ga učini scenski učinkovitim. On se nije poveo za lakim prepričavanjem ove filozofsko-pedagoško-esejističke proze, nego je primenio jedini prihvatljiv način tumačenja živog i funkcionalnog dela – prišao je ovoj literaturi iznutra! Pronikao je u značenje teksta kao u kovitlac oluje stvaranja sveta i otvorio svoj misaoni i kreativni aparat monsunima koji duvaju iz ovog dela, stvoreni vatrom dubinske, tektonske pobune protiv ustrojstva sveta kao uglađene limun-žute slike o njemu, koju stvara malograđanin, da mu liči na kičerski zalazak sunca i njegov odraz u prozoru sa heklanim firangama. Ali, taj isti malograđanin krije, kako kaže Jonesko, u svakom plakaru bar po jedan leš, a ni brigeša ga za to – jer sve će to njegov narod pozlatiti!

Teme Pakovićeve predstave su pažljivo izabrane teme iz Konstantinovićevog eseja, ali su, zapravo – grčevit, gnevan, iskren, istinit i lično bolan – OBRAČUN sa istim onim silama mraka sa kojima su se obračunavali i Kiš i Konstantinović i Krleža. Paković je sastavio borbeni libreto, tekstualni predložak podrobno analiziranog otpora zlu palanke, zlu nacionalizma, koje vodi u fašizam i smrt, zlu banalnosti i kiča koje vodi u prazninu i beznađe, zlu podaništva i ulizičkog pritvorstva koje vodi u nedođiju i bezdušništvo. Svi ti putevi su popločani blasfemičnom ideologijom iracionalnog otuđenja od samog života. Paković je izabrao jedan ironični pozorišni izraz za svoju, provokativnu i borbenu, osudu malograđanskog samodopadanja – to je scensko-muzička forma oratorijuma, pevanog igrokaza, namenjenog onom uzvišenom i svečanom, a sadržaj te forme ostao je gnevan, čime je postignuta originalna energija živog raskrinkavanja prikrivenih grehova vladajuće vrhuške i njenih perverznih sredstava za potčinjavanje i ubijanje duha slobode i stvaralaštva u ljudima, koje perfidno i agresivno podjarmljuje.

Kao što su u antičkoj Grčkoj poznati komediografi vodili živu diskusiju – čitaj, iznosili na videlo sve grehe poznatih a moćnih licemera svog vremena – kao što je i Sirano de Beržerak na tribinama pariskih pozorišta sejao surove optužbe na račun precenjenih literarnih veličina, kao što je i Molijerov Mizantrop bljuvao vatru na ulickane pesnike i javne prevarante na visokim položajima i u vlasti – tako i Zlatko Paković, duhovito i ironično, ratuje sa Dobricom Ćosićem i sličnim veličinama, koji su svoj narod uništili, uzdižući sebe do vrhova moći i mitologeme. Cela njegova predstava, inspirisana Konstantinovićevom „Filosofijom palanke“, zapravo je drska i hrabra viteška igra, izazov i dvoboj sa palankom u njenim najbitnijim odrednicama – sa nacionalizmom i kičem, sa smrtovoljnošću i mrzovoljnošću, s gađenjem nad životom i svetom. Jer, palanka jeste surova!

Kompozitor Božidar Obradinović komponovao je vrlo bogat oratorijum za troje pevača, a na tekst filozofske i esejističke proze! To nisu raspevani stihovi koji će nas voditi kroz prijatne estetske lavirinte raspevanog glasa i instrumenta, nego, naprotiv, drastične pevačke konstrukcije koje bodu i uho i mozak ubitačnim rečima, rečenicama, potcrtanima moćnim muzičkim naletima ili ironično nežnim ispevavanjima groznih sadržaja bespoštedne i direktne kritike palanačkog duha, mizerije podaništva i ljigave blasfemije prevare.

Uz veliku pomoć reditelja Pakovića, koji igra praktično glavnu ulogu – tumačeći i najavljujući svaku pojedinu scenu i vodeći direktan dijalog sa pevačima – glavni junaci ovog oratorijuma su Katarina Jovanović, Jana Jovanović i Vuk Zekić, koji su hrabro i sasvim autentično prišli pevačkim zadacima u ovoj nesvakidašnjoj predstavi – kritici duha palanke i smrti, koju taj duh proizvodi.

Glumačke i pevačke bravure Katarine Jovanović pravazišle su uobičajeni okvir nastupa pevačkih zvezda na sceni. NJena sugestivna energija, izbor glumačkih nijansi izraza, kompletna uverenost u smisao i borbenost ovakvog poduhvata, sve je to delovalo moćno poput uloge Majke Hrabrost u najboljim izvođenjima ovog najvećeg Brehtovog dela. U solo deonicama, kao i u zajedničkom nastupu, Katarina Jovanović deluje kao požar strasti u borbi za istinu, spremna za bespoštednu osvetu ponižavajućem duhu palanke – kao ono užareno gvožđe od kojeg je skovana kruna na glavi nesrećnog Matije Gupca, kad je doživeo poraz u velikoj buni poniženih. Rasplamsana energija njene interpretacije uliva poverenje u smisao i cilj pravedne pobune. Bravo!

Kraj predstave posvećen je osećanju slobode i potrebi za pobunom. Citirane su rečenice Roze Luksemburg u zatvoru: „Ne osećam se slobodno, ali osećam slobodu!“ Jer čovek je slobodan onoliko koliko je slobode u njemu samom! Za tu slobodu se vredi boriti. Pobeda je sigurna! Samo napred! Predstava ovog oratorijuma uliva nadu. Srećno!