Ako boga znate, ne zidajte tu kulu

Obe je objavila kragujevačka Galerija RIMA i predstavljaju dosad najobimniji uvid u Veličkovićevo crtačko stvaralaštvo iz prve dve dekade – od 1955. do 1965, takozvane beogradske faze, i od 1965. do 1975, njegove prve pariske decenije. Sledstveno tome, Pariz i Beograd su se nametnuli kao tema razgovora.

*Da li su se nakon terorističkog napada na Pariz senzibilitet i atmosfera tog grada promenili i na koji način?

– Atmosfera se promenila i to ne samo u Parizu. Vlada osećaj latentne opasnosti koja svakodnevno vreba. LJudi su postali veoma sumnjičavi, podozrivi, na neki način, čak i uplašeni. Mere predostrožnosti su na svakom koraku. Patrole vojnika naoružanih do zuba kruže gradom, institucije su osigurane stražama i ta vrsta opreznosti se ne krije. Možda će se to, ako se ništa loše u međuvremenu ne desi, jenjavati, ali za sad vazduhom lebde nespokojstvo i strah.

*Kada dođete u vaš Beograd, kako gledate na rušenje zgrada u Savamali, koje su usred noći obavili ljudi s fantomkama i istraumirali građane?

– To je veoma nasilnička i nehumana akcija. Ako nešto treba rušiti, treba da se zna na koji način. Dogovoriti se sa ljudima, a ne praviti nekakav teroristički napad na jedan deo grada s nekom dozom iznenađenja, uterivanja straha sa svim tim maskiranim ljudima. Apsurdno je što je rušenje brojnih objekata i dalje za građane Beograda i Srbije misterija, odnosno, što vlast dosad nije razrešila ovaj incident. I pogotovo, što se sve ovo zbiva u sklopu projekta „Beograd na vodi“, koji meni uopšte ne leži na srcu.

*Zašto?

– Nedavno su krenuli radovi i bojim se da se ne mogu zaustaviti, ali ako boga znate, nemojte tu kulu da zidate. Ona će biti prst u oko celom gradu i svim građanima Beograda. To je nasilno projektovana građevina, arhitektonski ružna, šamar Beogradu i njenim građanima. Ono malo arhitekture što imamo treba da sačuvamo a ne da je pokopamo sa nekim uvoznim projektima kojima ovde apsolutno nije mesto. Uopšte ne vidim na koji način ta kula može da doprinese jednom gradu. Beograd nije ni Monte Karlo, ni Dubrovnik, a pre svega nije Dubai, Hong Kong i Šangaj. Evropska arhitektura Beograda, kakva god da je, ima svog šarma i zato ne treba dozvoliti da se spram nje ispreči jedno čudovište od građevine i u potpunosti upropasti vizuru grada.

*U jednoj od monografija koja će biti promovisana večeras je vaš ciklus „Oratori“ s fotografijom Adolfa Hitlera na kraju. Zašto i koju vrstu veze između politike i govorništva ste u tim radovima hteli da registrujete?

– Taj ciklus je nastao u Parizu 1968. kada sam bio u žiži istorijskih događaja koji su nam svima poznati i koji nisu bili vezani samo za ovaj grad nego i druga podneblja, kao i za Jugoslaviju. Simbolika govornika, urlatora, demagoga i foliranata je za mene tad bila Hitlerova personifikacija. On je bio ličnost sa kojom sam posredno preko dokumenata, fotografija i filmova imao neku vrstu „kontakta“ i simbol svega onoga što se pod govorništvom zaluđivanja masa podrazumeva. Zato su te slike u izvesnom smislu karikature jer pokazuju moj odnos prema takvom negativnom činu oratorstva.

*Ovi crteži deluju i kao upozorenje na opasne posledice koje reči govornika mogu da izazovu a takvu vrstu oratora slušamo i danas…

– Govorništvo, naravno, nikad nije prestalo da bude aktuelno u raznim oblicima i na raznim podnebljima. Znamo da su govori Fidela Kastra bili itekako impresivni i u trajanju i u sadržini. Govorništvo u politici je nešto što može da nam koristi, ali sam se ja u svom radu bavio njegovom negativnom stranom. Za mene je oratorstvo uglavnom bio način posredstvom kojeg se manipuliše masama. Oratori karakterišu sve moguće politike od najvećih do najdesnijih a govorništvo je sveprisutna aktivnost ne samo naše svakodnevice. Vidite ovog ludaka Trampa šta radi. I to je, izgleda, način da se mase zavedu i da se osvoji što veći broj glasača. Kakve rezultate to donosi svi znamo.

*Postoji li neki govornik koji za vas predstavlja pozitivan primer i čije ste reči voleli da slušate?

– To je recimo bio Šarl de Gol za vreme i posle rata koji je poneo francuski narod tom svojom odlučnošću. Činio je to na veoma efektan način sa svim onim atributima koji su krasili francuski jezik i koji je sada nestao. Kakvi su današnji govornici, znamo. Ja smatram da su na veoma niskom nivou.

*U jednoj od monografija likovni kritičar Alan Žufro kaže da vi ne predstavljate ženu kao žrtvu, pa ipak slike kao što je „Porođaj“ deluju zastrašujuće. Na njima umesto deteta žena rađa kutiju ili pacova. Zašto?

– To je trenutak u egzistenciji gde su život i smrt jako blizu – veoma dramatična situacija istovremeno bolna ali i najsrećniji događaj za roditelje. Za mene je taj momenat uvek, pre svega, enigmatičan i mislim da sam uspeo da ga na taj način u svojim slikama opišem, odnosno taj trenutak kada su život i smrt nadomak jedno drugom.

*Knjige koje će večeras biti predstavljene su posvećene vašem crtačkom opusu. Mnogi umetnici su znali kasnije da zanemare crtež. Zašto ste mu vi ostali verni?

– Za mene je crtež temelj na koji se oslanjam i bez njega ni mojih slika ne bi bilo. Crtež je jedna veoma brza efikasna disciplina i ima potencijal da na efektan način ono što vas zaokuplja i o čemu razmišljate prenese na papir. Crtež je ostao prevashodni način mog izražavanja i mislim da ga oni koji ga ne praktikuju greše. Zbog toga se slažem sa onim što je još Engr rekao – Crtež je poštenje umetnosti.

Podrška Krste Hegedušića

Upitan da li je Krsto Hegdeušić uticao na njega budući da je bio član njegove radionice, Vladimir Veličković kaže: „Apsolutno nikakvog uticaja nije imao na mene. Hegedušić je bio izuzetno diskretan čovek, a ono što je meni koristilo dok sam boravio nepunih godinu dana u njegovoj radionici, jeste što sam uspeo da se izdvojim iz svog porodičnog kruga i otisnem se u jedno kreativan i živ prostor gde ću se, tada, po prvi put u životu isključivo posvetiti poslu slikara i po prvi put videti mogu li ja tome da nešto da uradim uradim. A što se tiče Hegedušića, smešno mi je i uvek volim da pričam tu malu anegdoticu. On je, naravno, obilazio slike i pratio šta se tu dešava. Potapšao bi me po ramenu i rekao bi mi: 'Dobro vam je to, jebo vas bog'“.

Čovek koji hoda sa željom da nastavi da hoda

U monografiji koja hronološki obuhvata Veličkovićev opus od 1965. do 1975, njegovi radovi su razvrstani po celinama znakovitih naslova među kojima su između ostalih: „Oratori – politika“, „Žene erekcije“, „Krik“, „Rađanja – pacovi“, „Kutije – degradacija“, „Čovek koji hoda – Slobodno lutanje“. Upitan koji od njih najviše trenutno odgovara njegovom stanju Veličković je odgovorio svojim naslovom: „Čovek koji hoda sa željom da nastavi da hoda“

FOTO: Crtež je temelj na koji se oslanjam i bez njega ni mojih slika ne bi bilo