Bez potpune adaptacije

 O knjizi i temama koje otvara ova nigerijska ljubavna priča u vremenima vojnih diktatura, terorizma i globalizacije, govorili su: prevoditeljka Branislava Radević Stojiljković, sociolog i književni kritičar Ratko Božović i pisac i književni kritičar Mića Vujičić. Kritičari su „Amerikanu“, koju je Laguna objavila krajem septembra 2014, proglasili „dosad najboljim i najsnažnijim romanom Adičijeve“, čije pisanje je inspirisalo i pop zvezdu Bijonse.

– Čimamande Ngozi Adiči piše na školovanom engleskom jeziku. Ono što je za mene bila avantura u prevođenju „Amerikane“ jeste provera toponima, detalja, iz koje se rađa i znatiželja da se više sazna o društvu o kome ona piše. Mnogo sam saznala prevodeći ovaj roman koji ima dvostruku ekspoziciju – američku i nigerijsku. Egzotika je termin vezan za evrocentričan sistem pogleda na svet, a mi u ovom romanu očima Čimamande Ngozi Adiči gledamo egzotiku Amerike – smatra Branislava Radević Stojiljković, koja je od četiri knjige Adičijeve objavljene u Laguni na srpski prevela „Amerikanu“ i „Drhtaj“.

Na pitanje da li je ovo afrička književnost i koliki uticaj imaju migracije i prihvatanje novih vrednosti i kultura, sama Adičijeva živi između Nigerije i SAD, profesor Božović je ocenio da „nema apsolutne adaptacije i da je u priči o globalnom društvu to zajedništvo pomalo 'silovano'“. On je ukazao da su i junaci „Amerikane“ ličnosti ometene da budu ono što jesu, što zadire i u pitanje pitanje poštovanja ljudskih sloboda.

Različita tumačenja pojma „ženskog pisma“ otvorile su malu polemiku među učesnicima Lagunine tribune, u koju se uključila i publika. Nju je izazvao profesor Božović ocenom da se protivi priči o „ženskom pismu“ jer se iza nje krije „lukava igra muškaraca da se omalovaži ženska literatura“. Prema njegovim rečima, književnost je ili dobra ili loša – ili maestralno i celishodno umetničko delo ili to nije, a ono zbog čega smatra je „Amerikanu“ „bolje čitati, nego o njoj govoriti, između ostalog je i to što je Čimimanda Ngozi Adiči u ovoj knjizi odbranila erotsku slobodu žene“.

Čimamanda Ngozi Adiče (1977) rodom je sa juga Nigerije, peto je od šestoro dece porodice univerzitetskih profesora. Studije medicine i farmacije na Nigerijskom univerzitetu, gde je uređivala i časopis za rimokatoličke studente medicine „Kompas“, ubrzo je zamenila univerzitetima u Filadelfiji i Istočnom Konektikatu (SAD), gde je studirala komunikacije i političke nauke. Prvu zbirku poezije „Odluke“ i komad „S ljubavlju iz Bijafre“ objavila je pre dvadesetak godina. Njen prvi roman „Purpurni hibiskus“, objavljen 2003, proglašen je za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta i našao se u užem izboru za prestižnu književnu nagradu Oranž. Iste godine stekla je master diplomu na studijama kreativnog pisanja na američkom univerzitetu „DŽon Hopkins“, a 2008. i zvanje magistra na Afričkim studijama Univerziteta Jejl.

Falada u aprilu

Kako je najavljeno, prvog petka u narednom mesecu – 1. aprila, u Laguninom književnom klubu razgovaraće se o romanu „Mali čoveče, šta sad“ koji je doneo svetsku slavu Hansu Faladi. Iza ovog pseudonima krije se nemački pisac Rudolf Dicena (1893-1947), poznat i po kultnom romanu „Svako umire sam“.