Malo je događaja koji okupe one najbolje, najtalentovanije, najkreativnije u ovdašnjoj kulturi, bez pompe i buke, kako se to desilo u petak u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj, kultnom mestu filma. Povod je bila komemoracija čoveku koji je obeležio jugoslovensku i srpsku kinematografiju, dao nemerljiv doprinos kulturi kao prevodilac, „hodajuća enciklopedija avangarde“, najzad, i samom umetniku Branku Vučićeviću.
„Mali je broj tako darovitih a tako skromnih ljudi“, primetio je u svom sećanju na Branka reditelj Lazar Stojanović, „tako nepertencioznih, u čijem pisanju ne postoji nijedna komplikovana rečenica, već je sve savršeno jasno, esejistički pročišćeno i nedvosmisleno“, rekao je on dodavši da je Vučićević bio „neprimetan čovek a snažnih, radikalnih uverenja, za koja je umeo da se bori, nikada uplašen ili u sumnji“. Stojanović je još rekao i da Branko Vučićević bio „naša kopča sa svetom i učitelj avangarde“, neko ko je „kumovao najvažnijim filmovima bivše Jugoslavije“. „Ocena njegovog značaja za ovu kulturu, poštovanje i ljubav prema njemu, vremenom će rasti i narasti do velikih razmera“, zaključio je Stojanović.
Reditelj Slobodan Šijan rekao je da nije uspeo da za ovaj povod nađe konciznu, lakonsku rečenicu iako je Branko „voleo sažetost a na arčenje reči“, uz primedbu da je „teško dostići taj ideal“. Branko Vučićević, kazao je Šijan, otišao je usred posla, radeći scenario za novi film Karpa Godine po sopstvenom romanu „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“. Taj roman objavila je Fabrika knjiga, a Dejan Ilić, urednik u ovoj izdavačkoj kući, posvedočio je da je Branko bio divna osoba, ali noćna mora za urednike jer je uvek znao mnogo više od njih i mnogo više od onoga što bi na kraju napisao. On je bio uzor i mera stvari, rekao je Ilić, i, pre svega – učitelj.
Njegovo „Boga mi…“ bilo je sve, važnije od svih nagrada, rekla je u svom obraćanju istoričarka umetnosti Irina Subotić, a dizajner i filozof Jovan Čekić istakao je da je Branko promišljao i živeo slobodu i da je bio „užasno važan čovek ove kulture“.
O umetničkoj praksi Branka Vučićevića, njegovom pripadanju međunarodnom umetničkom pravcu – fluksusu, govorio je istoričar i teoretičar umetnosti Dejan Sretenović. On je, pričajući o ovom „nevidljivom umetniku svakodnevnog života“, poslednjem avangardisti i „hodajućoj enciklopediji avangarde“, izveo i mali performans preuzimajući jedan od Brankovih fluksus radova koji glasi: dve kockice šećera na kojima piše „fluksus forever“ staviti u čašu vode, sačekati da se otope i popiti. Sretenović je na kraju ove mini- umetničke akcije dodao „Branko forever“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
